Milan Vukos

Sećam se Milana Vukosa u vreme dugih septembarskih dana i noći, Festivala novih pozorišnih tendencija, Bitefa u Beogradu, vreme u kome se znalo da će pošta, pisma, pošiljke naslovljene na Bitef stići na odredište u Lole Ribara 21, u Atelje 212, makar na njima pisalo samo – Bitef, Beograd.

Ima jedan poseban razlog zbog koga se sećam Milana Vukosa i on je veoma ličan, ali je možda i politički. Došla sam u Žiri Trećeg Bitefa u Atelje 212, i BITEF, Mire Trailović, a na predlog mojih profesora Slobodana Selenića i Vladimira Stamenkovića, to sam, naravno, docnije saznala. Bila sam na trećoj godini dramaturgije na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju, koja je tada bila u Knez Mihailovoj ulici, iznad kafane Kolarac. Bila sam „šezdesetosmaš“, što je za jedne bilo veoma popularno i trebalo je takve kao ja apsorbovati (to se tada zvalo, internacionalno „Veliki marš kroz institucije“), a dabome da je za druge, za „pravoverne“ to značilo biti „kontroverzan“. Bilo je tu izvesne skepse, pa su se oni „pravoverni“ i „zvanični“ držali sa rezervom. Međutim, Milan Vukos, jedan od osnivača Bitefa, nije imao tu rezervu. U septembru na Bitefu kružio je naš letak protesta protiv ulaska trupa Varšavskog pakta u Čehoslovačku avgusta '68, deljen ispred Ateljea 212 i u Ateljeu pred predstavu „Malograđani“ moskovskog Mosovjetskog teatra, i to letak sa tekstom: „Malograđani, ovim vas obaveštavamo da su trupe Varšavskog pakta ušle u Čehoslovačku… Građani, vratite se kući.“ Zvanična politika SSSR-a bila je više nego uznemirena ovim kružećim letkom, o čemu mi je posle, po dolasku u Atelje 212 pričao Jovan Ćirilov, i pokazivao gomile tekstova i „nota“, budući da su Rusi mislili da je to nekakav zvaničan državni protest. Letak se našao i u rukama Milana Vukosa, ali su i Mira Trailović i Vukos taj letak doživljavali više kao uzbudljivu provokaciju nego kao nešto zastrašujuće; bilo je uzbuđenja, ali ne i panike zbog moguće sovjetske reakcije. Tada se imalo rašta i ponositi nezavisnošću od sovjetske politike, mada je tenzija bila stalna (u slučaju „Mise u A molu Ljubiše Ristića“, i u igranju „Cementa“ Glatkova, takođe u Ristićevoj režiji u Ateljeu 212, i docnije u znamenitom sukobu oko izvođenja Vaclava Havela u Ateljeu 212 u režiji Ljubomira Draškića, to su već osamdesete…).

„A gde sedi Vukos“, obavezno je pitala Mira Trailović pred početak svakog Bitefa, nagnuvši se nad plan gledališta Ateljea 212, kao i na plan gledališta svakog prostora u kome su se igrale predstave Bitefa.

(Taj njen običaj da pažljivo „složi“ publiku u odnosu na prirodu predstave i tako na izvestan način programira njen uspeh, znajući pouzdano kako i od koga ona treba da bude sagledana, uvek me je duboko impresionirao, tako da je „Vukos“ uvek bio najbolje smešten, sa suprugom Stevankom Češljarov, naravno, a onda bi, po razmeštaju, Trailović rekla, „Dobro, deco“, a onda fanfare, i himne; bilo je, naravno, autora, kao što je Pip Simons, recimo, koji nisu želeli da nastupaju „u ime države ili zemlje“ u ovom slučaju Velike Britanije, ali to Miru uopšte nije smetalo.)

Dobro je ovako prisetiti se mnogih stvari, ali nije sve tada lako bilo. Ni ideološki, ni operativno, ni finansijski. Nije Bitef bio ono što su svi voleli, nikako, istina kao i danas; pisalo se da su na Bitefu nastupali veliki ljudi, najznačajniji, kao Džulijen Bek (Living teatra, recimo), ali to se pisalo ili nakon njihove smrti, ili kada bi postali opšte mesto svetke kulture, slavni, naravno, i imali uspeha i na svim drugim tačkama u svetu, ne samo u Beogradu, ili kada su u Beograd stizali „slavom ovenčani“.

Za radikalan Bitef, za bitefovski BITEF se borio Milan Vukos, zamenik gradonačelnika zadužen za kulturu i u vreme gradonačelnikovanja Branka Pešića. Vreme ostvarivanja utopija, novih mostova: Gazele i Bitefa.

„Moj prijatelj, pesnik i ambasador Predrag Čudić, napisao je: „Nije pesničko preterivanje kada kažem da je dah mediterana od ranog proleća do kasne jeseni dopirao čak do Beograda, Beograda spremnog za komunikaciju, Beograda haotičnog ali otvorenog, Beograda da se živelo na trgovima, baš kao u Dubrovniku, Zadru ili Rovinju“, piše advokat i strasan pobornik kulture i pisane reči Dragoljub Todorović, koga takođe više nema, a takvi su retki, i nastavlja:

„U tom Beogradu iz Čudićevog sećanja živeli su Danilo Kiš, Kovač, Šejka, Brana Petrović, Miša Stanisavljević, Branko Miljković, Mira Trailović, … Beogradskim ulicama hodao je prvi komunistički disident Milovan Đilas , gradonačelnik je bio visoki intelektualac autor dvotomnog srpsko-engleskog i englesko-srpskog rečnika – Živorad Kovačević, a direktor televizije veliko gospodin Milan Vukos. Pigmaliona je igrao Stevo Žigon, Edgara u „Kralju Liru“ Branko Pleša, a Mandelija Krika Ljuba Tadić. Pozorišnu kritiku pisali su korifeji znanja, pismenosti i kompetentnosti Vava Hristić, Vladimir Stamenković i Muharem Pervić. Beogradski filmski krug ili školu predstavljali su reditelji Saša Petrović, Žika Pavlović i Dušan Makavejev, za koje je čuveni Mikloš Jančo rekao da su mu bili uzori (Upravo na Bitefu prigodom njegove predstave). U Beogradu su živeli i gospođa Nikica Marinović, koja je nekoliko godina nezvanično važila za najlepšu ženu sveta, a fudbal su igrali takvi asovi kao Bobek, Šeki i Miloš Milutinović“, toliko od gospodina Todorovića, sve je to voleo i poštovao.

„Veliki gospodin Milan Vukos.“ Nema više velikog gospodina i nema njegove epohe. Mnogo scena, nizovi prizora iz predstava na Bitefu, mnoga lica Bitefova i ona koja su Bitef oličavali, RTS saopštava da Vukosa više nema, ne mogu da zovem Jovana da proveravam podatke, jedan prizor izaziva drugi (upravo je toga dana u studiju na Fakultetu dramskih umetnosti snimana emisija Angeline Atlagić u kojoj je Jovan Ćirilov subjekt), „Dobro veče, kako ste, nadam se da će ovo večeras (predstava na Bitefu, prim.aut.) biti odlično“. „Doviđenja, zdravo, hvala vam Milane.“