Mnogo gadno

„Gadno“, sve veći broj ljudi, na javnim mestima, u prevozu, u radnjama, kaže da im je gadno. Ili da se gade. (Ne mogu a da se ne prisetim kako je posle 5. oktobra 2000. bilo teško naći nekoga ko je glasao za Slobodana Miloševića „Nikad nisam glasao za Slobodana Miloševića“)

„Nemoj više da me braniš i da me štitiš“, reče Čeh Sovjetu pošto su trupa Varšavskog pakta ušle u Čehoslovačku 22. avgusta 1968.

Nije lako izreći pravi tekst u potpuno poremećenom kontekstu, isto tako tekst i jezik označavaju kontekst, poremećeni.

Kontekst koji počiva na pretpostavci, implementiranoj, da se radi o ljubavi i o mržnji. Građani Srbije su uvedeni u iracionalnu i emocionalnu, a nadasve sentimentalnu i spomenarsku atmosferu u kojoj, poput porodice u kojoj jedan član ima neutaživu potrebu za formiranjem identiteta, svi se tresu i podrhtavaju da li će i kako ispuniti potrebu subjekta za razumevanjem, ljubavlju, pažnjom, prepoznavanjem i divljenjem. „Mrze me, mrze me, mrze me“.

„Van svake pristojnosti je što se Vučić oglašava i govori o pristojnosti i moralnoj Srbiji“, kaže Nataša Jeremić. („Danas“ 22. mart)

To je kontekst i iz takvog konteksta proističe – „Gadno“, da on govori o pristojnosti i moralu.

Sve u vezi sa „šljamovima“, „lažnim elitama“, jezik koji bi se mogao nazvati nepristojnim, nije tako nepristojno, pa čak i da je psovanje, direktno, kao što je to aluzivni, denuncijantski, prokazivački jezik i govor.

Ukoliko za vreme jedne od konferencija za štampu, kao krovne „institucije“ države kažete jedan, dva, tri, četiri, pet puta, a ne samo jednom koliko su „para“ (novca) u evrima dobili sportisti za svoje olimpijske medalje, onda je jasno da ih prijavljujete građanima Srbije ma koliko i oni najsiromašniji misle da su ih sportisti i zaslužili. To se kaže jednom, i nikad više.

Jeste, Nataša Jeremić, i to je ono što nas vraća unazad, a ne kandidati za predsednika Srbije, možete biti i kučka (ima i gore) i „izdajnica“, i „gej“, i bilo koja „drugost“ u nacionalnom ili religijskom smislu, uopšte „žena u crnom“, samo morate biti na njihovoj strani, morate biti „naši“, u suprotnom, sa stanovišta izbeljenih muškaraca i žena na vlasti, upisaće vam se što sanjali niste, jer niste „njihovi“. I da upravljate narko tržištem u Srbiji. Dobro je što ste udati, jer „nevenčana žena“, takođe spada u rekvizitarij odstrela političkih neistomišljenica. Može biti i „mrzitelj Srbije“ i Srba, jer Srbija, građani Srbije, vidite to sam ja. I ako imate primedbu na mene, to se odnosi na Srbiju. Ja vas štitim od građana Srbije. Jedna partija i jedan vođa. Građana Srbije.

Međutim, događa se procep, što znači određenu društvenu situaciju, novinarke iz RTS stale su na stranu Nataše Jeremić. (Setite se Ministra vojnog Gašića i „klečanja“ novinarke B92).

Dok novinari ne kažu novinarima ko je novinar, dok policajci ne kažu policajcima ko je policajac, dok sudije ne kažu sudijama ko je zaslužio da bude sudija, i dok lekari ne kažu ko krši zakletvu, a ko je ne krši, i dok je legitimitet u istorijskom, pravnom i moralnom smislu zamenjen za legalitet, što je kontekst ovog trenutka, nema građana Srbije kao društva, kao zajednice, kao subjekta koji određuje državu.

Hrabrost krasi Natašu Jeremić, i pamet, i lepota. (Jeste, u prirodi i među ljudima postoji i ta kategorija, kao i sreća, kao i sloboda. )

„Šta treba, da ga dovedem ovde (brata) , da cmizdri sa vama, a posle da pravi selfije“ (Premijer).

Ako postoji žanr cmizdrenja, pauza, „moljenja“ da bi molbe bile „uslišene“, zapomaganja, ucenjivanja, uterivanja i isterivanja, sentimentalizma između kukanja i naređivanja, povlačenja i naganjanja (zavisno od toga da li su oni kojima je taj žanr namenjen sa domaćeg terena ili iz međunarodne zajednice) onda to nije žanr Nataše Jeremić, već onoga koji je proziva.

Svi znaju ko cmizdri.

A ako za to nema dokaza, dok službe kojima je na čelu ne završe „svoj posao“, uvek je tako „ozbiljno, odgovorno i sa ponosom“ onda je to i izričaj „Oni hoće da se dočepaju vlasti“.

Recite, građani Srbije, radnici, seljaci i poštene inteligencijo, odakle, iz koje pameti i iz koga konteksta, iz kog sloja, broja, statusa, načina života potiče reč „dočepati“. „Dosovski kandidati hoće da se dočepaju vlasti“, a to im ne da preletač iz DSS u naprednjake.

Jeremić je rekla (N1) da je sve ovo šta slušamo i gledamo sa premijerom u glavnoj ulozi jedno pozorište.

Scena je nameštena ovako – Parlament je dokinut, premijer trči predsedničku trku u „slobodno“ vreme sa resursima države. I traži da ga vole svi građani Srbije. Neki građani Srbije, oni koji su se usudili da budu uz druge predsedničke kandidate, za drugačiji izbor oni ga mrze. Ti koji ga „mrze“, su sve i svja, strani plaćenici „šljam“ i „lažna elita“, organizatori državnih udara. I trgovine drogom.

Budući da se sve porodice, kao i čitavo društvo tresu privezane za konferencije za štampu i saopštenja neverovatnog literarnog i svakog drugog nivoa (navodno namenjenog određenom „glasačkom telu“, što je vrsta poniženja kakva se retko sreće), takvo opštenje sa „javnošću“, počinje da biva bumerang, jer građani Srbije nisu magarci, oni su samo spali sa konja na magarca, dugotrajnim radom združenih snaga i koopertivnošću na bazi interesa i „preživljavanja“.

Između porodičnog nasilja, i nasilja porodicom u širem društvenom smislu nema razlike. I dok je muškarcima sila u topuzu, i dok vrište, zapomažu, cenjkaju se sa ljubavlju i mržnjom da se neki drugi „ne dočepa vlasti“, sve smo mi žrtve partijskog kao porodičnog nasilja.