Modul memorije

Otišla sam u Sarajevo na skup „Modul memorije“ što su ga organizovali Mes i Fond za humanitarno pravo, istih dana radila sam na projektu Ark, novog Bijenala umetnosti u Titovom bunkeru u Konjicu, bila sam na svečanosti u Narodnom pozorištu u Sarajevu, aprila šestog ove godine, tolike godine posle prvog šestog aprila u Sarajevu, kada je počelo, bila sam sa saradnicima, prijateljima, na aerodromu Beograd, srela sam Bracu Dimitrijevića, i on je krenuo za Sarajevo i zbog pomenutog skupa, a i zbog retrospektive i monografije oca mu, Voja Dimitrijevića, osnivača likovne akademije u Sarajevu, čiju bistu vratiše na mesto pre nekih pet godina. Braco mi u avionu pokazuje najnoviju monografiju o njegovim radovima, i njemu, naravno. Sve ovo navedeno je već neka struktura u vremenu i prostoru.

Ponovo se srećemo na filmu Jasmile Žbanić „Na putu“, mudrom i dobrom filmu, koji ne sudi, filmu kome koliko je rodno mesto u Bosni toliko mu je put i u Evropi, biće da se pitanja iz filma umnožavaju za sve, pa čak i za one koji nisu prepoznali traume njegovog rodnog mesta, jer posle pada ideje o progresu, da parafraziram Agnes Heler, upravo u Jugoslaviji, jeste moguće očekivati pojave svih onih pokreta, pa i religijskih, koji su kao kontingenti postojali (Tomaz Masnak), ali za koje smo mislili da su prevaziđeni.

Na ulazu u dvoranu za film stoji plakat „Modula memorije“, i potpis Internacionalnog teatarskog festivala Mes. Na plakatu je prizor mogućeg modula, jedna zelena sfera, oko koje je pravilan krug, kao kanal, ulegnuće, da bi se to razlilo po širokom zelenom prostoru. Kao da je nešto sletelo.

Braco Dimitrijević tvrdi da je to artefakt. Da je to delo umetnika.

Ne, nije to artefakt. Na izložbi, potpuno neverovatnoj, bolje rečeno začudnoj, izložbi fotografija Sandre Vitaljić „Neplodnost tla“, gledamo u modul, sred drugih fotografija predela, prekrasnih predela, šuma, fotografija bez ljudi, a onda Slobodan Šnajder, pre nego što smo uzeli program u ruke, kaže pred jednim prizorom šume, tajnovite, osvetljene nekom toplotom, kao da je pred smiraj sunca: „Ovo je Adolfovac i tu je ubijena dvanaestogodišnja Aleksandra Zec, i majka joj Marija.“

Uzimam katalog izložbe. Artefakt, ili objekat koji je odnekud došao, a koji se nalazi na plakatu „Modula memorije“ je na spomen-području Jasenovca gde se „danas nalaze humci i udubine u zemlji. Udubine označavaju mesta na kojima su se nalazili logorski objekti, a humci označavaju grobnice i mučilišta unutar samoga logora“.

Neka ovaj mali opis „malih scena“, ili zamene artefakta za stvarnost, ili stvarnosti za artefakt, bude naknadni doprinos neočekivanim i očekivanim obrtima u razgovorima o odgovornosti umetnika i intelektualaca, spram istorije, zločina i trauma, komplikovan kako i sleduje između „angažovanosti“ i autonomije, no daleko odgovorniji, (oseća se odgovornim onaj koji se oseća odgovornim), od svake politike, sistema, zakonodavstva i interesa partija na teritoriji na kojoj je, kako kažu, pomirenje nužan preduslov budućnosti. O pomirenju ili uznemirenju, neki drugi put.

No, sada, danas, kada se gleda šta naša sveukupna bratija na teritoriji i po teritoriji radi, kada se gleda kako se ta teritorija uzurpira sve u ime nacionalnih, verskih i partijskih interesa, kada gledamo šta se sve radi po ovim našim zemljama, kako se one gutaju, buše i u placeve pretvaraju, kada se vidi koliko toga srušenog je nepopravljeno, a koliko gadosti podignuto, kada se sluša šta je sve podobno ukoliko je nacionalno ili verski podobno, a koliko je po narod, sveukupan, pogubno, onda kada je već o pomirenju reč, a da ga ne uzmemo u složenosti njegove umetničke kategorijalnosti, onda je stvar veoma jednostavna, kao što bi bilo i lakše opredeljivati se u povodu izbora, kako kažu glasanja, po sumanutom principu nepostojanja subjekta izvan nacije, etniciteta i entiteta, onda bi to isto pomirenje, kojim se bave učesnici „Modula memorije“, bilo lakše, e pod uslovom da elite, nacionalne i političke, koje su identifikovale jedno sa drugim, prestanu, prestanu krasti. Ili, da ih oni koji se osećaju odgovornim na to prisile.

I da prestanu na naciji i religiji, na entitetu i etnicitetu, zarađivati.

Dok ništa drugo pod milim Bogom ili Alahom ne radi, i gde se nigde ništa ne proizvodi, sem zastrašivanja verom, nacijom i izdajom, zastrašivanja kome se ima služiti ili neprijateljem „svoga“ biti. Onda bi bile u stanju, političke i partijske elite, da menjaju zakone, ustrojstva, mrežu spuštenu na narod, čije postojanje upravo tu krađu i omogućava.

Čime, kakvim artefaktom, kakvim „Modulom memorije“, kakvim prizorom opozvati zločin krađe, kako denuncirati vezu „naše zajedničke mračne prošlosti“, „teškog zločina“ i njegovog ovaploćenja u bezumnoj pljački, tranzicije tragedije u odurnost profanosti, razmeni zemlje za razglednicu.