Mostovi i ambisi

Skup „Može li umetnost zidati mostove tamo gde politika ne može“, održan je u Briselu povodom dvadesetrogodišnjice genocida u Srebrenici. Otvorena je i izložba fotografija posvećenih Srebrenici Dada Ruvića, fotografa iz Zenice, na čijem je otvaranju govorila iz svedokinja iz Srebrenice, tada, pre dvadeset i tri godine, devojčica Teufika Sabanović.

Hiljade ljudi su na briselskom aerodromu, čitavo se čovečanstvo sleglo, ili dobar deo njegovih predstavnika, uvija se red, čini se nikad stići do pomalo uzvišenih, i ozbiljno od reda i čovečanstva udaljenih carinika, graničara, policajaca. (Prisećam se predstave Marka Talera u kojoj ulazak u sanatorijum, ili fantastičnu banju za rekreaciju, u kojoj svira umirujuća muzika, jeste jedna kabina na vrhu gde pristiže žičara sa gostima, podseća na oltar)

Ono što se čuje, u realnosti jeste zvonjava mobilnih telefona kroz koju se probija zvuk udaranja pečata.

Eto i mene na redu, prilazim, carinik me gleda i sav razdragan kaže –„Vi ste rođeni u Kotoru“. U Kotoru, da. Nedma lepšeg grada od Kotora, Boka Kotorska je pravi raj“. Svašta su po Boki sazidali, kažem. „Nije važno, prelepo je, svake godine provodim tamo po mesec dana i to su mi najlepši dani u životu“. Još bismo mi pričali, ali čovečanstvo čeka da uđe u Evropsku uniju.

Na odabranu i zadatu temu o moći umetnosti tamo gde politika ograničava i sputava, ako već i ne kopa ambise govorili smo Aleksandra Saša Broz, Veton Suroi, Goran Rozenberg i ja uz pomoć Jasenka Selimovića, a među prisutnima i učesnicima u razgovoru, za dugim stolom i uz veliko prisustvo medija bili su, između ostalih bili su i Tanja Fajon, DŽuli Vard, Ivo Vajgel, Igor Solters Jozo, od zastupnika, te predstavnici diplomatskih misija Makedonije, Kosova, BiH, Švedske…

A sada ulaz u Savet Evrope sa velikog trga uokvirenog panoima evropskih prizora. Na zbornom mestu ispred ulaza kroz koji izlaze i ulaze, izlaze i ulaze, službenici i posetioci, čeka nas Elma Oručević, Selimovićeva saradnica i provodi od portirnice na kojoj se podižu, na osnovu pasoša, nalepnice sa kojima se ide dalje. Ne znam da li bih sama mogla da pogodim gde idem, a i Elma kaže da joj je trebalo vremena da to nauči. Konačno na mestu radnje smo Saša, Veton i ja, za jednim veliki stolom, u sredini, a naokolo oni koji žele da nas čuju.

Kako je toga dana, 19. juna u Beogradu u Centru za kulturnu dekontaminaciju trebalo da bude promocija monografije, obimne studije, o dvadeset godina kulturne i umetničke saradnje umetnika sa Kosova i iz Srbije, knjige „Studija slučaja Pertej“, sa uporištem i povodom istoimene izložbe 1997 stvarane istraživanjem i saradnjom u okviru projekta „Pertej/Beyond/Preko 20 godina“, a čija je završna izložba „Gradove smo vam podigli – o protivrečnostima jugoslovenskog socijalizma“, predstavila istraživačku i umetničku saradnju na mapi čitavog „regiona“ i koju upravo ovih dana možete videti u Paviljonu Cvijeta Zuzorić, po dolasku u Brisel ipak sam mislila što nisam u Beogradu na promociji, i kako će to biti.

Ne biva.

Stiže vest od koleginica iz CZKD da Škeljzen Malići, autor izložbe „Pertej“ iz 1997 i novog osvrta na ovu istoriju, između svega ostalog što Malići radi, ne može „preko“ (u prevodu na albanski: pertej ili na engleskom: beyond) administrativnog prelaza Merdare, i da su njegove kolege koji su pozvani na isti razgovor: Besa Luci, Majlinda Hodža i Jeton Neziraj odlučili da se u solidarnosti sa njim vrate u Prištinu. Czkd otkazuje promociju iz solidarnosti sa kolegama sa Kosova.

Nakon oficijelnih izlaganja i razgovora u Briselu sledila je radna večera u proširenom sastavu diplomata i analitičara na kojoj se razgovaralo o tome kako podržati i pomoći sve one snage koje teže integrativnim procesima, kako uspostaviti kulturu mira koja bi približila ono što su politike i države rastavile i rastavljaju. Dok se vođe naroda i narodnosti deklarativno izjašnjavaju o volji da se to i učini.

Teško je sagledati logiku postupaka na terenu i u životu koji demantuju ono što se zvanično izjavljuje na konferencijama za štampu.

Ima li objašnjenja za Škeljzenovo zaustavljanje kretanja. Nema odgovora na pitanje zašto. Nema odgovora, jer ga ni biti ne može, i to ne samo kada se radi o Škeljzenu Malićiju, već o čoveku, ženi ili muškarcu čija je sloboda kretanja ugrožena.

Ako vlasti u Srbiji tvrde da je Kosovo Srbija, zašto je onda građaninu te zemlje Škeljzenu Malićiju, ili bilo kom građaninu onemogućen dolazak u Beograd.

Znači li to da su vlasti u Beogradu upravo Malićiju i čitavoj grupi umetnika sa Kosova uručile priznanje Kosova kao nezavisne države. Moram priznati da su za taj čin odabrale personu, imale su i kome da uruče priznanje o normalizaciji odnosa Kosova i Srbije, baš njemu, rekle su, „poslale poruku“ da su Merdare granica i da nisu administrativni prelaz.

U trotomnoj knjizi Petrita Imamija „Albanci i Srbi kroz vekove“ može se naći akribičan zbir umetničke i kulturne saradnje u ovih dvadeset godina, o kojoj Saša Ilić, povodom zabrane ulaska Malićiju piše u osvetljavajućem i razobličavajućem tektu u „Peščaniku“ kao učesnik i svedok dugogodišnje saradnje. Aleksej Kišjuhas u „Danasu“ piše o apsurdu odnosa javnog, političkog i medijskog „spektakla“ izvedenog u povodu festivala „Miredita, dobar dan“; „Haos u Beogradu“, naslovne stranice visokotiražne štampe, i bez ikakve analize onoga što se moglo videti na ovom, u osnovi, feminističkom festivalu ( film „Brak“ u režiji Bljerte Zećiri, predstava „Paramparčad“ u režiji Zane Hodže i izložba fotografija „Između sna i jave“ Elze Hodže, te suvereni ženski hor, čitava ekipa držana na Merdarima zbog „umetničkog“ čitanja da je fotografija na kojoj je i albanska zastava, prizor koji fotografkinja fotografiše, bukvalno propaganda zastave). Predsednik izjavljuje da je dobro što ga je bilo, festivala „Miredite“, da se vidi, „pošalje poruka“ kako u Beogradu Albanci mogu da „pljuju Srbe“, ogled iz jezika o „drugome“. Obavezan jezik „tolerancije“ i „pristojnosti“. Sa njegove , to jeste sa naše strane, budući da je njegova identifikacija sa narodom potpuna, ili naroda sa njim.

Možda bi bilo zanimljivo i za Beograd i za Brisel da napravimo izložbu dokumentacije o dvadeset godina načina prelaženja granica , izložbu „Sto i jedan način prelaska preko granice“ (ovo je naslov jednog zbornika o svim načinima prelaska preko Berlinskog zida pre nego što je srušen). Da izložimo sva pisma i sve formulare, sve dopise prvo Smipu pa Mipu, fotokopije pasoša ne samo onih koji će doći već i njihovih roditelja, u Kraljebv je bio načelnik Kurak, koliko puta sam ga digla iz berbernice ili iz kreveta sa molbom da pusti Bajruša, glumca koji je došao u Prištinu da se priključi ekipi i kolegama, da bi igrao predstavu Jetona Neziraja u Czkdu u Beogradu. A tek kada se u kombiju ili autobusu nađe Holanđanin ili bilo koji drugi stranac, tada je već problem još složeniji. O prenosu izložbi, pozorišne rekvizite, da ne govorim. Međutim, države uvek traže čoveka. Da ga ganjaju i onemogućavaju.

Treba zaista imati ne samo ambicije da se nešto dobro čini, već i „živce ko konopce“ da se to u stvarnost prevede. Da se ljudi i njihova dela kreću. (Dok svi drugi oblici „saradnje“ u vidu najveće pljačke i šverca nesmetano „odrađuju svoj posao“)

Dakle, u Briselu je bilo reči kako da se demokratske i liberalne snage u Evropi suprotstave nadirućoj desnici, i kako da se i zbog toga, i zbog Bregzit, što pre zemlje zapadnog Balkana uvedu u Evropsku uniju koja im može pomoći i kojoj mogu pomoći, na osnovu svoga iskustva sa zlom, da se ne ode putem sa koga je povratak težak, o čemu mi, sa „Zapadnog Balkana“ i iz „regiona“ imamo šta da kažemo. A to mogu učiniti samo oni koji nemaju zbog čega da se mire, jer nikada nisu ni zaratili, ni oružjem, ni oruđem, ni mecima, ni nožem, ni žicom, ni zarđalom kašikom, ni ideologijom.

Sada moram da završim ovaj tekst i pošaljem ga uredniku Huberu u „Danas“, jer polazim u Prištinu na promociju monografije „Studija slučaja Pertej, Preko“ Valja mi stići do 17, 30, u baštu organizacije Kosovo Glocal.

U promociji učestvuju Škeljzen Malići, Jeton Neziraj, Aleksandar Pavlović, LJura LJimani i Majlinda Hodža.