Može li se od rada živeti

Goati je fin čovek, on to lepo, ali i jasno govori, sa nadom u našu buduću demokratiju, vladavinu prava, pa i ljudskih, i sa ogromnim strpljenjem.

A onda će isti ljudi, naši zastupnici, obući ista odela, sesti u iste automobile, povesti sa sobom gomile istih telohranitelja, otvarati iste puteve, držati iste govore, sve pozivajući se na borbu sa korupcijom, obilaziće sela i gradove, ljudi će im se javljati, sa njima razgovarati, i u predizbornu kampanju će poći, u domove ući, sa domaćinima razgovarati, kiše će i dalje padati, klizišta i dalje kliziti jer su na korupciji i nastala, kanali će se zapušavati, pa će onda vlasti davati pomoć, po opštinama i regionima.

U jednom nedavno objavljenom istraživanju rejting stranaka je otprilike isti kao što je i ranije bio, trči se trka u istosti, nema, dakle, ničega što ne može biti počinjeno, u stvarnosti odigrano, a da to promeni, „rejting“ stranaka, sem, naravno, što su otpali oni koji spas traže u proklinjanju.

Nije lako nihilizam razumeti, niti ga prihvatiti, a posebno sa njim se boriti, nije lako ni u pojedinačnom, pa ni u literarnom smislu, ali recimo, da je to stvar pojedinca, čovek može i psihijatru da se obrati, ako već ne može da se artikuliše u umetnosti, ali na nivou kolektiva, na nivou društva, ili na nivou političkog sistema, to je već bolest koja ukida sve resurse, ljudske i materijalne, neophodne za opstanak jedne zajednice, naroda, nacije.

Dakle, vlast kojoj sa usta ne silazi borba sa korupcijom, izvršna vlast, a onda zakonodavna vlast, Parlament, nastoje da bukvalno išibicare Agenciju za korupciju, puste u proceduru zakon, pa ga povuku da ga doprave, a onda, kada su uhvaćeni na delu, onda je tu Ministarstvo unutrašnjih poslova, onda će ono „da radi svoj posao“…

Onda drugi fini čovek, programski direktor Transparentnosti, Nemanja Nenadić, kaže da „izmene poslovnika treba da obezbede veću javnost rada parlamenta, pre svega u oblasti sadržine amandmana, ali i da promene odnos prema građanima kada je u pitanju narodna inicijativa, jer se nikada nije desilo da skupština raspravlja o nekom od zakona koji su predložili građani, iako su zakoni stizali u parlament“.

Da li to znači da vlast, izvršna i zakonodavna, hoće da prevari svoj narod.

Razumem da gomile neopisivih prekršaja i bruka, svega onoga što se eufemistički naziva skandalima, izaziva, pored gnušanja, i velike količine ironije, ismevanja, relativizacije i humora, e ne bi li se nekako živelo i preživelo. Ne bi li se grozote opisale kao ruglo, pa onda nekako i pročistile.

Međutim, toliko ih je da njihovo pojedinačno opisivanje razara identifikaciju sistemskog kvara, šta ćemo onda ukoliko Skupština, u kojoj jedni drugima sparinguju, vara narod, svesno, ali i zato što ne znaju šta drugo da čine.

Kao što znate, kao što ste videli, bila se uvela garda i himna, pred početak sednica Skupštine. Taj običaj je nekako iščileo. Stajali su oni nesretni momci u paradnim uniformama, mrtvi ozbiljni, a poslanici su ih obilazili, nekako im se nije išlo po onom crvenom tepihu.

Nije lako izdržati počast i ritual ako već znate da ga ne zaslužujete, nema forme koja može „upakovati“ nepostojeći sadržaj. Pa se čitava ta stvar nekako razmakla, kao i mnoge druge, uostalom. Kad se stvari razmiču, nekako vam se čini da ćete i dno ugledati, ali se ono, kako je to govorio Stojan Cerović, pomera.

Pa će sparing partneri iz Skupštine, sada kada je već arhaično da se pozivaju na pet stotina godina pod Turcima, dva svetska i nebrojeno lokalnih ratova, da se pozivaju na svetsku krizu, kao da je nekada postojalo svetsko blagostanje. A odgovor za naše stanje dade Palma iz Jagodine: „Od starijih sam čuo da je nekada vredelo raditi, i da se od rada moglo živeti.“