Na reci ćuprija

Baš zbog razmene, jer ovako naplata je jednosmerna i mi, građani, plaćamo, a odande, „odozgo“, kako je to davno govorio „građanin pokorni“ ne dolazi ništa, samo jeka nekih reči, samo buka nekih iskaza, samo neka tako opšta mesta, neka zakasnela „otkrića“, neka „topla voda“. Jer, mosta nema. A ako nema mosta, nema ni razmene.

Predsednik Boris Tadić i gradonačelnik Dragan Đilas najaviše mostove. Tokom zasedanja odbora svoje partije i prilikom obilaska radova na Adi Ciganliji.

„Potrebno je graditi mostove“.

Potrebno je.

Beše jedna priča odmah posle rušenja Žeželjevog mosta, u toku Bombardovanja, kod Novog Sada, priča o tome kako u fabrici „Končar“ postoji kopija mosta, kako je svojevremeno, kada i pravi most, rađena i njegova kopija, koja onoga časa kada bude potrebno, može da bude instalirana.

Zgodna priča, jedna od onih koje se jave kada svetu treba nešto vere i nešto snage, onda počne identifikacija sa onim što je veliko nekad bilo, kao što je to priča o mostu.

Dajte više taj most preko Ade Huje, most kod Vinče, „Bilo bi fantastično da imamo četiri mosta.“

Bilo bi.

Bilo bi i zbog toga što bi zidanje mosta značilo i određenu konsolidaciju ove sredine, koja se već sasvim ozbiljno raspada u nedostatku poduhvata koji bi označavali da postroji ideja opšteg i zajedničkog dobra. Taj nedostatak je daleko banalniji, ali ja, zaista, ne bih o tome. Ne bih o tim nesrećnim preuzimanjima „svega postojećeg“, i o korupciji, takvo činodejstvovanje i govor o njemu već postaju nepodnošljivi. Zato što je mučno i glupo, zato što, u stvari, svi sve znamo, ne zato što raspolažemo informacijama, već zato što se rad samo u ime sopstvenog i partijskog dobra golim okom vidi. „Ama, ne interesuje ih“, tako građani objašnjavaju ono što im se događa.

Dakle, nadam se da je jasno šta sve treba preduzeti da bi se zidali mostovi, da bi ih bilo četiri. U Beogradu. Za jedan tako konstitutivni čin, za zidanje četiri mosta, za to je nužna promena politike i, da prostite, potrebno je da stvarno zažive „vrednosni sistemi“, ili „vrednosna vertikala“.

Za sve one koji su odgovorni u gradu Beogradu važno je da ili mosta bude, ili, da svima njima zanavek bude zabranjeno upotrebljavanje i spočitavanje moralnih sudova i pozivanje na nužnost postojanja „vrednosnog sistema“.

Most je stvarno ono preko čega će ovo vreme i oni koji ga označavaju proći ili neće proći.

Most je, kao što je to oduvek u istoriji bio, znak epohe, slika i prilika „duha vremena“.

Jednostavno, ne mogu da verujem da će prvi ljudi ove zemlje odoleti izazovu stvarne veličine, i da neće podići most. Ne mogu „da verujem“, to je termin koji oni upotrebljavaju, da će odoleti da ne budu prepoznati po zidanju mosta, da ne ostanu u istoriji kao graditelji, jer ih to može učiniti premostiteljima „rđave beskonačnosti“.

Za ovu vlast više od bilo kakve predizborne kampanje, više od balona i parola, više od svega, a i jeftinije, bilo bi zidanje mosta. Teško bi bilo razumeti da to svima nije jasno. Posle toliko privatnog, posle toliko partikularnog, posle toliko partijskog, posle tolike uzurpacije, mora doći jedan most. I to je ili ili. Skoro „biti ili ne biti“.

Most je mera, „izlazak na crtu“, most je, uostalom, pitanje lepote u odnosu na kumulaciju ružnoće proizvedene ratom i nastavkom rata drugim sredstvima, most je ujedinitelj, ne kralj, ne bog, ne „vođa“, nego most. Ako se želi ista povezati od svega ovoga oko nas, pa i u nama, ako se ipak mora tražiti nekakva logika i nekakva harmonija, i nekakva pravda, i nekakav minimum zajedničkog interesa, minimum nekog mentalnog i materijalnog reda, znaćemo to htenje po zidanju mosta, prepoznaćemo odmah, kada ugledamo most, onoga ko je hteo, voleo i znao da dela „u ime naroda“.