Na vest o smrti hotela Crna Gora

Ili, da li će možda naši unuci biti naši pravi sinovi (Oslobođenje Skopja, Dušan Jovanović). Ili, kada stvarni život, svakodnevni život postane do te mere nemoguć da nove generacije potraže rešenja u prošlosti, ili se iz nemoći razrešenja pitanja u stvarnosti identifikuju sa žrtvama iz prošlosti vlastitih roditelja, kao što je to bilo nakon šezdeset i osme godine u Nemačkoj, što je pored denacifikacionog procesa dovelo i do Štanhajma. Pretpostavljam da možda to ima u vidu i Angela Merkel kada započinje svoju predizbornu kampanju držeći predavanje u školi o početku zidanja Berlinskog zida.

Hoću reći da mi, koji smo sada, imamo neki istorijski nalog da to što smo nasledili dodamo dalje. Ili, da ovako postavim pitanje: koje je to proviđenje, ili koja je to viša sila, nama koji smo sada i ovde, dala legitimitet, čak kada smo izabrana vlast, da do te mere intervenišemo u prirodi i svakolikom nasleđu što su nam ga ostavili?

I da li se ta intervencija, pregolema, javlja iz nemoći da koncipiramo i zidamo drugo i novo? Da li je, zapravo, svaka eksplozija jedna implozija? I da li je nemoć razlog rušenja i eksploatacije nasleđenog?

Ne bih se služila asocijacijama na prvu loptu. Dakle, na vezu između ratnih i tranzicionih procesa, međutim, nije bezrazložno postaviti pitanje u kojoj su vezi ratna devastiranja i rušenja sa užasom tranzicione, divlje gradnje. Dakako, ovo nije estetičko pitanje, već političko. Nije u pitanju da su novodošavši ljudi primitivni, da vole lavove ispred kuća, da zidaju bazene posred mora, tako o tome razmišlja klasa koja je izgubila, a niko tako ne mrzi kao klasa koja je izgubila (Izlet u Rusiju, Krleža), već je to pitanje političkog sistema koji stavlja lični interes iznad opšteg, što je neka vrsta suicidnog procesa, ukoliko nećete negde da uteknete, već ćete ta ista odela i te iste automobile da vozite po istoj zemlji koju ste nagrdili. Uvek mi je bilo začudno kako je moguće da čovek tako uredi samoga sebe, a da izađe iz kuće u kojoj su prljavi sudovi ostali u sudoperi. Taj rasap ili ta društvena histerija, diskrEpancija, neusklađenost, svojevrstan su kič, a to stanje – stanje kič čoveka – jeste stanje potencijalnog nasilja.

Kako je vreme prolazilo, od prvog patetičnog naslova koga voljom vraćam i kako sam pročitala sve tekstove o rušenju hotela Crna Gora, te i sve komentare, koji očituju generacijske razlike, što je još jedna tema za razmišljanje o budućnosti (kontinuitet/diskontinuitet), tako sam i sama počela da relativizujem problem i da se pitam koliko sam, ili nisam u pravu, kada je o starom i novom reč.

Dobro, ako postoji pitanje kolektivne odgovornosti, mogu li se toga pitanja poštedeti buduće generacije? Ili, može li im se to pitanje oduzeti? Kao i roditelji. Na čemu počiva konstrukt identiteta, pa i nacionalnog, na sećanju ili na zaboravu? Ili o tome sudimo po pravu jačeg? Samo što je to pravo kratkoročno, ili nije trajno, kao što bi to bilo neprekidnom konstitucionalističkom praksom i dijalogom, raspravom, koja sama formira identitet (on počiva u tom procepu).

Fascinantno je, ako je fascinantno, pitanje kako se uspelo, zalažući se za specifikum (identitet i suverenitet), upravo razgraditi specifikum za koga se borilo svim – bilo kojim sredstvima.

Kako je „ciment“ zamenio kamen.

Jer, baš taj kamen, čvrst, rapav, oštar, lučan, subjektiviziran – Lubarda, Gaudi, Mikena – baš taj kamen, svaki je kamen dragi kamen, samo takav i nikako drukčiji. Niže se, kakvi biseri, u podzide koji drže zemlju crvenu, tu zemlju, a ne drugu, pa i kada gledaš kolevku, Mediteran, opet je taj kamen, kamen bojom, formom, valjda se svetlo tako prelama, kamen je taj i kada oko njega nema ničega pod nebom i kada iz njega jasen raste i kada pored njega maslina raste i kada ga loza obavija i kada ga drača obavija i kada smokvu bereš i kada se oko kamena toga glicinija penje, kao što se pela uz kamene stubove hotela Crna Gora. Taj kamen je himna i zakletva i vera Mediterana, zapravo Mediteran.

Erinije ganjaju Oresta, a postaće eumenide po cenu toga kamena.

Naravno i senke su problem, jutarnje senke i senke u suton. I glasovi su problem, šapat ljudi, pa šta iako su stariji, ali je problem i to što se mobilni telefoni nisu sudarali sa senkama i šapatom. Nekako i samo tako sve se to obavljalo zajedno.

I ritual je problem, rituali čine mesta, ili obrnuto, oni oblikuju javni prostor, oni su učionica, igraonica, sudište, gumno, šta drugo, mesta društvenog sporazuma ili rascepa, agora, oni čine grad polisom, grad je grad ako je polis.

Hotel, jeste bilo je unutra i buba švaba (jedno pismo, komentar ) i glodara i užasnog nameštaja, teškog, da izgineš i frižidera u kome se nabacane neke stvari i lampi pri kojima se ne može ništa, a najmanje čitati i pokvarenih liftova, nikada se ta vrata nisu zalupiti mogla iz cuga, da lift krene, ali šta je važnije, ono što se popraviti može ili ono što se popraviti ne može, jer ne postoji.

Dobro, reći ćete da se radi o uvek lepoj mladosti, ili o detinstvu koga takvog više neće biti, ali odakle počinje sva literatura i muzika, sve suočenje, ako hoćete, nego u Madleninim kolačićima (Prust), sastava veoma nalik patišpanu, i o tome se uvek radi, to je priroda sećanja, ili emotivnog pamćenja iz koga se osovljava kreacija.

Da se vratim na naslov, dramatičan, eshatološki sigurno. Gledam ponovo u fotografije rušenja, u snimke, u prvom planu terasa – devedeset i devete, „Kazablanka“ i u izjave ljudi. A posebno lica, kao što je to bilo lice u svim varijantama lica, Santjaga Jakova Begovića iz Đerzeleza.

Jeste, da se to izrelativizovati i, ali zato što je teško i zato što suočenje sa rušenjem nije lako, te da nađemo neki razlog da i na to oguglamo.

Ali, to se jednostavno ne radi. Nema naloga koji ima takvo ovlašćenje. Dira se nešto što se ne dira, dokrajčuje se zajedničko. Ruše se zvona (šta diskoteci smeta zvono), teraju se ptice sa trgova, galebovi posebno, prodaju se plastični lavori, i đinđuve, na vrata od gradova, tamo gde su smokve i grožđe bili.

Šta je to u izjavama nadležnih koji o tom činu, rušenju hotela Crna Gora, govore kao da oni nisu odatle, kao da taj objekt nije subjekt, baš kao i grad i zemlja u kojoj se nalaze i kojoj su nadležni. Pitanje je daleko šire, zašto su samo građani ti koji nisu ravnodušni.

Čujem odluku da se sve vrati u prvobitno stanje.

Izvinjavam se što ne pominjem imena svih za i svih protiv ovog čina, „bezrazložnog čina“, takvim se pokazuje sa stanovišta empatije, istorije (teško mi je da pominjem kulturu i civilizaciju, odveć didaktično i „svi se hvataju za revolver“), a i budućnosti, sa sasvim interesnog čina, čiju utilitarnost teško mogu da shvatim, jer novih hotela, Hiltona, ima na svakom mestu na kugli zemaljskoj. I još jedan komentar na komentare, širina i bulevari, avenije, to je Podgorici donela Moderna (u vreme samoupravljanja) i poštovanje prema ljudskoj potrebi za kretanjem i slobodom. Izvinjavam se i što ne pominjem arhitektu upravo iz tog perioda, perioda na koji se mogla osloniti gradnja budućnosti. Prostor je ostavljen vremenu koje ga raspoznaje ili ne, i po tome jeste ili nije vreme buduće.

Dakle, prijavljujem se na dobrovoljni rad, za parče kruva i njeguškog sira i jednog pomidora, ukoliko odlučite da se sve vrati na svoje mesto, u kamenu.