Naše nasilje i vaše nasilje

„Mnogo dobar čovek“, kazaće krajnje prijateljski raspoložen taksista, koji se još osamdesetih sa uspehom nastanio u Beču, radnim i životnim uspehom. „Hofer je veoma blizak sa nama, dolazi u srpske restorane, sluša sa nama Cecu, koju je uspeo i da dovede, lepo se družimo, jeste ima pravo, tu je jedan dečak silovan na bazenu, jedanaest godina, Sirijac, nasilnik, i, brate moj, ako oni hoće ovde da žive, onda moraju prihvatiti kulturni obrazac, i ne mogu vršiti nuždu tamo gde tome mesto nije, pored sebe, u vozovima, autobusima i na stanicama.“ Uspešni taksista je veoma ljubazan, uredno u odelo odeven, miriše, mirišu i kola, dan je lep, rano jutro, Beč je lep, Dunav teče, reka nosi, mislim na Šnajderov roman „Doba mjedi“, kako su njegovi došli onda kada je velika glad bila, u pretprošlom veku, vekovima plove ljudi i zadržavaju se – da počnu novi život na sprudovima.

Bečki pozorišni festival premrežio je grad. Igra se po svim do sada poznatim pozorišnim i ne prvenstveno pozorišnim prostorima, kao i na mestima koja do sada nisu prepoznata kao pozorišna. To naravno govori o gradu i pita se šta je to grad danas.

Gradovi, generacije i ideja o progresu danas, neke su od tema kojima će se i ubuduće baviti pokretna tribina, ili diskusija u kretanju organizacija i pojedinaca uključenih u „Vreme za govor“, ili vreme za debatu, za razgovor čije je uporište „Crvena kuća“ u Sofiji i Desa Gavrilova, koja joj je nadležna. I koja se, u nužnosti da se rasprave o sadašnjem evropskom trenutku otvaraju, priključila Wiener festivalu, nastojeći da komplementarno utiče na javno mnjenje: reč je zapravo na tribini u Burgteatru o slobodi govora, ili o javnom prostoru koji tvori slobodan govor, ili “ Misliti glasno“. Tema i naslov ispisani su i na arapskom. Stručnjaci, krajnje angažovana publika, usložnjavaju se mišljenja o govoru mržnje, o konvencijama pristojnosti, i nepostojanju konvencija za klevetu i za uvredu, o slobodi, kako se to kaže, apsolutnoj, ili o društveno dogovaranim slobodama, slobodi govora u pojedinim kulturama, društvima i državama. Sloboda govora je na svim scenama čitavog sveta, gde su granice slobode, cenzura i autocenzura. Profesor Miklos Harasziti, pisac i novinar, jedan od govornika, primećuje Dunju Mijatović u publici, sa iskustvom iz balkanskih obračuna. Filmska rediteljka iz Poljske nema dlake na jeziku, ni ograničenja u govoru i držanju, bez hrabrosti ništa od pitanja odnosa cenzure i autocenzure, ćutanja i glasnog mišljenja. Ako negde u uvodu u razgovor stoji kako je Evropa taman krenula ulevo, na radost, i to u vreme krize, Siriza i Podemos, a onda od početka izbegličke krize počinje da se kreće udesno.

Već dugo Hau teatar iz Berlina („Uz malu pomoć prijatelja“ iz CZKD-a) radi na stogodišnjici Pitera Vajsa i njegovoj golemoj „Estetici otpora“. U koprodukciji sa Mladinskim gledališčem iz LJubljane i Narodnim kazalištem „Ivan Zajc“ iz Rijeke, na ovogodišnjem Wiener Festwohenu igra „Naše nasilje i vaše nasilje“, predstavu Olivera Frljića, koja u uvodu, na početku, ima veoma precizno Vajsovu temu – o odnosu kapitalizma i fašizma, te pripovest o antifašističkoj saradnji progonjenih i teško kažnjavanih intelektualca i radnika na sprečavanju užasa tridesetih godina prošlog veka u Evropi. Eto to smo za sve one koji će se sigurno baviti i time koliko predstava Olivera Frljića „ima veze“ sa Vajsovom „Estetikom otpora“.

Barbara Babačić, Daša Duberšek, Uroš Kaurin, Dean Krivačić, Jerko Marčić, Nika Mišković, Dragica Potočnjak, Matej Recer i Blažo Šef prvo se predstave, ko su šta su, odakle dolaze i otkud oni na mestu govora predstave „Naše nasilje i vaše nasilje“ da bi se ispred zida načinjenog od kanti za naftu onakvih kakve su kod nas bile u upotrebi kako na frontu, tako i u građanstvu tokom devedesetih i sankcija, i iz kojih će na kraju predstave rušenjem ostati samo one u znaku krsta na kome će biti razapet Isus Hrist, (te susret Biblije i Kurana). Dakle, ispred naftnog zida odigrava se scena Abu Graiba, ili nasilja odatle izvučenog, pa redom.

Glumci su uglavnom dobar deo predstave goli, ali kako, goli su do neke vrste na sceni prisutnog mesa, ispisanog pismom ne znam kojih svih jezika, oni se dodiruju, miluju i tuku, do podrhtavanja same ljudske tvari, koja se u nasilju troši, koja može svakog časa nestati.

Tačno je što je neko izlazeći sa predstave uzviknuo – da su stvari mnogo složenije. Da, one su složenije, mnogo složenije, a postaju nerazumljive i daleke, neprisutne ukoliko se i radi složenosti relativizuju. Upravo je to ono što Oliver Frljić u predstavi nikako ne bi hteo. Te je zato i krajnje jednostavan, odnosno jasan. „Vaše nasilje i naše nasilje“. Veoma eksplicite, prevod na nemačkom ide preko titlova, a mi na našim jezicima, i na slovenačkom, veoma dobro razumemo, „ko je prvi počeo“, mada se oko toga već godinama sporimo, „naše je nasilje, vaše nasilje“, a relativizacija toga nasilja najveće nasilje, koje se upravo odvija u plašenju sveta islamom, baš kao što smo plašeni etničkim, identitetskim i religioznim razlozima, dok su pljačka i siromaštvo bivali sve veći. Od zastrašivanja religijom, i „sukobom civilizacija“ (Hantington), do nasilja, onog upisanog u nestanak tela kratak je korak i efikasan teatarski lek za raspravu o vezi klevete, uvrede i fizičkog dokidanja, uništenja „drugog“. I to, naravno, ima dugu evropsku istoriju koja se danas kada su „oni došli“ lepo vidi. I onoga časa kada se u naručju Isusa Hrista nalazi veoma poznati reditelj Alis Hermanis, koji je prekinuo rad na predstavi u berlinskom pozorištu „Talija,“ zato što se u teatar i u zemlju prihvataju izbeglice. Mislim da ova scena sasvim dovoljno komplikuje predstavu, kao i što „problematizuje“ odnos bivših socijalističkih zemalja, ili zemalja „Istočnog bloka“ prema izbeglicama, grozomoran baš zato što se ozbiljno zapatila korisna, „benefitna“, antilevičarska ideja o tome da svaka takva, a pogotovo komunistička vodi direktno kod Staljina i u Gulag.

(U Poljskoj je stupio na snagu zakon o zabrani propagiranja komunizma: U roku godinu dana svi komunistički nazivi moraju nestati. Već odavno Če Gevara na majici predstavlja zlomisao.)

Veoma je „bezobrazan“ Frljić, u neku ruku kao što su to bili svi oni koji su tridesetih u Beču činili najsvesniji i najsavesniji deo Evrope od Sigmunda Frojda do Štefana Cvajga. Ništa nije isto kao što je nekad bilo, ali svi znaci „što poleću iz Engleske i Austrije“ (Bihner) su tu, i možda je u tome „Estetika otpora“.