Ne gradimo mi DSS, nego DSS gradi nas

Ali „Filozofija palanke“, to je već petljanje sa politikom. I samim tim napad na temeljne vrednosti.

Najbolje je da se estetika i politika odvoje, tako je najbogougodnije. I najbezbednije. Baš to je mislio i sprovodio Josip Visarionovič Staljin.

Te sumnjivi nisu zaglavljivali gulage zbog estetika, tamo estetičarima nije bilo mesta, tamo su, brajko moj, odlazili oni koji su se drznuli da se bave politikom i političnošću, oni koji su imali primedbe, oni koji su se, šta drugo, do bunili, sumnjali i kritički mislili i pisali.

Kakav kontinuitet, kominternovski, kakav kongres pisaca u Ljubljani, pedesetih, šta su uopšte imali da raskidaju sa socrealizmom.

Jer, staljinizam i jeste nacionalizam, on je njegov krajnji ishod, puna emanacija, slika i prilika.

Žao mi je, dame i gospodo, socijalizam je ovde bio i ostao poslednji srpski modernizam.

A najavljivanje borbe protiv kiča i šunda najniža njegova stepenica. I javljala se uvek kada je modernizacija zapinjala, kada su se stvarali kompromisi.

Tada „Ne gradimo mi prugu, pruga gradi nas“, jeste danas „Ne gradimo mi crkvu. Crkva gradi nas.“

Samo neupućenima i budalama, samo onima koji su napustili kulturu ostavljajući da cveta hiljadu cvetova i cveće zla, samo ne ono ukleto, već ono podobno i ugodno, samo onima koji su ispraznili polje smisla kulture i kao politike, samo onima koji su takođe iz estetskih razloga, a i iz drugih razloga, „preča posla“, ostavili da se sve dešava kako padne, i u političkom angažmanu kulture videli zanovetanje i nekakvu levičarsku opciju, nije bilo jasno da će državotvorni udar doći upravo preko kulture i sa kulturom.

Neću sada o svim cupkanjima vezanim za neumitni program duhovnosti. U Skupštini i ispred nje.

Istovremeno znam da je osnovni gvint u tome da uopšte nije važno šta se radilo, šta se predlagalo, šta se u stvarnost odigravalo, koliko je važno člankopisanje povodom iskaza DSS da kultura „mora“. Mora. Šta to kultura mora. Da služi. Estetici. E, verbalno izjašavanje, nacrti i prednacrti „segmenata u kulturi“, zakona o kulturi, kao zakona o muzici, važnije je od stotina projekata „moderne kao pitanja srpskog identiteta“, ili izvedbi predstava poput „Pornografije 1, 2 i 4“.

Ne, vladala je, stalno, a sada se legalistički uobličava, baš kao što se i novo vlasništvo štiti zakonima, kulturna hegemonija duhovnosti.

Ne bih ni da spočitavam sve prilike propuštene, kao i druge prilike, vala do Kosova, da se izabere, da se odluči kojem će se demokratija privoleti carstvu.

Međutim, ima jedna začkoljica u kulturnoj proklamaciji DSS, a to je pominjanje stvarnosti i kulture svakodnevlja. Pa kada smo već kod toga, je li ona u kontinuitetu sa ratnom politikom Slobodana Miloševića, i njegovim zakonodavstvom, je li ona u obožavanju „heroja“ Ratka Mladića, je li ona u širenju himere i virtuelne stvarnosti od pustih polja, poljoprivrednih, do Kosova polja, je li ona u ljubljenju krstova, molebanima i slavama, u kreacionizmu, u organizaciji rušilačkih mitinga, u podršci „patriotskim“ grupama i časopisima, u ćutanju i tihovanju, u ministrima koji se ritaju na novinare, u naganjanju oko izglasavanja Ustava, do izvođenja patrijarha Pavla na biralište u zadnji čas, u predizbornim kampanjama i sloganima, u nesumnjivo prijateljskom tonu uzvikivača, posebno kada se prodere i osmehne, u Nediću, u Ljotiću, u Žanki Stokić, u nošenju i raznošenju raznih mošti, u čemu je ta kultura svakodnevlja korak u korak sa nasiljem, sa Crvenim beretkama, sa razumevanjem i obrazlaganjem svakog zla u svrhu nacionalnih interesa. Sa politikom Ministarstva prosvete, sa nacionalnom podobnošću na Univerzitetu.

Koji su time, nacionalni interesi, dovedeni u pitanje, profanacijom, uzurpacijom i akanjem, od „ognjišta“ do crkvišta, od jezika do činova, i do razaranja institucija iste države koja je neprekidno na duši, a ne pod nogama, na zemlji, pod nebom istim za sve. Kako je samo „patriotizam“ ugušio rodoljublje i svaku akciju da se spase ono što se spasti može. Kako je samo od momaka napravio nasilnike, a od devojaka sponzoruše, kako se samo duhovno carstvo prodalo kolonijalnom ropstvu. Po difoltu. U robnoj kući i u nekom sitiju.

Treći put bez treće korpe, šest ili ne znam koliko tačaka, manjine kao štetni element, teorije zavere, a svuda neke pare, poštenja i morala puna usta, nepotpisani zajmovi, zapušteni poslovi, svakojaki grbovi i himne izrazitoga ukusa i tačnosti, sveštenici koji se tuku, građevinska preduzeća onih punih usta da „Šiptari neće obnavljati srpske manastire“, Dostojevski na sve strane, Smerdljakov i Ivan Karamazov.

Pa ne mogu to pevačice da plate. Mora doći do samooporezivanja. To bi bio pravi patriotski predlog za očuvanje svih narodnih i kulturnih tradicija. I estetike.