Neću

Naš vrednosni sistem, bez sumnje, pokazuju šoping mol centri, a ovaj koji se zove „Ušće“, svakolikom pučanstvu pokazuje, u jednoj reči, čemu je vodio rat za oslobađanje svih srpskih zemalja, vodio je zidanju šoping molova u parkovima, i svi oni koji su patriotski urlikali na mitinzima pored večne vatre sa pogrešno ispisanim, a sada većopalim slovima stihova Branka Miljkovića, biće, u finoj formi, moderejt formi, prisutni i na otvaranju šoping mol centra sa kultnim imenom „Ušće“, kul imenom, simboličnim imenom na simboličnom mestu.

Biće prisutni na otvaranju našeg novog spomenika kulture, naše nove opere, našeg novog nacionalnog muzeja i naše nove filharmonije, filharmonije ovoga rata. Šoping centar je, pored turbofolka, najznačajnije dostignuće kulturnog kontinuiteta ratnog i postpetooktobarskog tranzicionog perioda.

Istina, zafaliće pokoja od onih senzacionalnih žena u bundi, bile su nazvane bundašicama, žena koje nisu žene u crnom, niti kučke izdajničke, većsu u bundama demonstrirale za „banjalučke bebe“, one su, u stvari, bile preteče radikalki koje kunu po Skupštini i proklinju, trebalo je stići do toga, do tih glasova, do tih vokala, do te inkantacije, sadržaj na stranu. To je evolucija, nikako revolucija, to je naša dijelaktika, to su naši procesi, to je naše osvajanje budućnosti.

Sve i svi će sada moći da obnove garderobu u buticima užasavajućeg zapadnog sveta, koji je, eto, baš tu, na Usću, gađao bombama ne samo „Košavu“ Marije Milošević, ne samo zgradu nekadašnjeg Centralnog komiteta jedne Partije, i jednog voznog parka, većje Zapadna alijansa gađala i uništavala srpski narod, baš nekako u časovima kada nije stradao nijedan drugi narod, ni albanski, to jest, šiptarski narod.

Govorilo se i govori o spomenicima žrtvama, uopšteno, bez imenovanja čijih žrtava, kakvih žrtava, žrtava iz kog rata i kakvog rata. Raspisani su bili konkursi, čitava jedna zajednica, jedno društvo, svi mi, koji smo prošli rat, ne možemo da artikulišemo iskustvo toga rata, međutim, jasno je i zašto.

Zato što su šoping molovi pravi spomenici svih „oslobađanja“, pa i onih preventivnih.

Zato što je šoping mol taj dobitak, posle svega.

Zato što je šoping mol simbol pobede demokratije i liberalne ekonomije.

Zato što je uništavanje javnih površina „u ime“ šoping molova samo nastavak dalje devastacije mirnim sredstvima, korupcijom, tako se vrši povraćaj imovine u predsocijalističko stanje.

Šoping mol je naš obećani raj, zamena za sva neputovanja, za svaku zatvorenost, eto, može se putovati kroz šoping mol i videti, dodirnuti – i vrhunac, kupiti sva ta blaga zapadne potrošnje. Ali i proizvodnje, makar ona bila u Kini organizovana.

Istovremeno, sa otvaranjem novog šoping mola, otvaraju se SOS radnje. Biće otvoreni i posebni kontejneri sa jeftinijim hlebom, za mase. Svuda po gradu istaknuti su bilbordi, umesto izbornih slogana i likova, na bilbordima stoji natpis Hoću, danima sam se pitala šta je to što se hoće, šta je izbor ovoga trenutka, put, predlog rešenja, to za šta treba da kažem Hoću. E pa za šoping centar treba reći „Hoću“. Dakle, evo ponuđenog izbora: volja ti je u šoping mol centar „Ušće“, volja ti je u SOS radnju, a može i na ulični kontejner, zašto ulični, i zašto kontejner, po jeftiniji lebac, uz dokaz da nemaš više para.

No, ipak izgleda da znamo sve o sebi, ako hiljade volontera glasaju da slogan, znak, oznaka Univerzijade bude „Vrabac Srba“. Nije, „Dživdžan“, većje „Vrabac Srba“. I nije problem što ćemo svima uvaljivati „Srbu“. Problem je u tome što tolike orlove nacrtasmo i izglasasmo, da bismo rekli, da bi volonteri rekli „vrabac“. Ni orla, ni galeba, ni ptice lastavice, „svi smo mi vrabac“.

U senci velikog bilborda na kome piše „Hoću“, i malih bilbordića sa strane, uz bandere, koliko da ometaju saobraćaj, na kojima stoji najava za film „Sveti Georgije ubiva Aždahu“.