Nije isto

Zašto je, dragi „Danas“ na naslovnoj strani od utorka 9. februara doneo dve fotografije, ravnopravne jednu do druge, povodom nastavka postupka rehabilitacije „predsednika srpske vlade“ sa naslovom: “Uvrede i pokliči Milanu Nediću“ ? Na žalost, ovo nije samo izgred, već se uspostavlja kao politika, normalizacije „ravnopravnosti ekstrema“, reprodukcija dugogodišnjeg „demokratskog“ načela o poticanju sukoba između „ekstrema“, ili „svako ima pravo na svoje mišljenje“, ili „da nije bilo mirovnjaka ne bi bilo ni rata“, ili „upravo je levica razvila desnicu“ ili -hajde da dovedemo dželate i žrtve u televizijsku emisiju da se oni ravnopravno posvađaju, u predviđenomk sukobu . Poručuje nam se: svejedno je, svejedno je , jer mora biti jedna, ili jedan „sa jedne strane“, a drugi učesnik „sa druge strane“, tako da „sukobe mišljenja“, i to je „ demokratski dijalog“.

Ili dijalog u cilju postizanja „nacionalnog konsenzusa“, ili „istine koju treba sagledati sa svih strana“, ili „objektivne slika subjektivne stvarnosti“(„Pod plaštom borbe za demokratiju“, ili „Oni nama bacaju klipove u točkove“,“ borba za nacionalnu stvar“, „patriotski borci“, „nacionalni poslenik“, „tihovanje“,“nacionalizam koji nije šovinizam je patriotizam“, „grobna tišina“). Ima li ikog živog koji kada pročita frazu „pod plaštom“, koja se povlači u kontinuitetu od sedamdeset godina, može u sadržaj „pod plaštom“ da poveruje? Ili se računa da su stasale generacije koje ne razumeju šifre i šifrante. Moguće je, jer se zahuktao verbalni teror nad neistomišljenicima i onima „koju se bave politikom“, kao da to nije osnovno pravo svakoga čoveka i kao da je pravo na bavljenje politikom rezervisamo samo za vlast.

Samo što fašizam prođe kroz demokratiju „kao kroz sir“, a može se reći i da kakva demokratija, takav i fašizam.

I eto, na naslovnoj strani „Danasa“ piše „Uvrede i pokliči Milanu Nediću“.

Zbilja, neko je uputio „ uvrede“ i pokliče Milanu Nediću, ma zbilja- Milan Nedić je neko kome su upućene „ uvrede“ i pokliči.

Zatim podnaslov „Nastavak postupka rehabilitacije predsednika srpske vlade u vreme Drugog svetskog rata, a ispred višeg suda u Beogradu sukobile se njegove pristalice i protivnici“. Pod jedan, može da postoji Predsednik vlade Srbije (što Nedić nije), predsednik vlade Srba, „srpske vlade“nije nikada postojao, a teško da se tako šta i može biti. Pod dva, Nedić je od okupacionih vojnih vlasti Trećeg Rajha postavljen za administratora na delu teritorije Srbije južno od Save i Dunava i severno od Kosovske Mitrovice. I pod tri, „protivnici“, protivnici su Ujedinjene Nacije –treba li nabrajati: Velika Britanija, Sovjetski Savez, Sjedinjene Američke države, slobodna Francuska, NOV I POV Jugoslavija, pokret otpora u Norveškoj, ustanak u Jevrejskom getu u Varšavi, pokret otpora u Poljskoj… Svi koji su tada potpisali Atlansku povelju.

Konačno, kao što kaže istoričarka Branka Prpa, nikakav sud nema pravo da arbitrira u istoriji, i ne može se na osnovu tri svedoka dovoditi u pitanje sistem vrednosti stvoren nakon Drugog svetskog rata na osudi nacizma, fašizma i kolaboracionizma. I to nije stvar sudova, već istorjiske nauke.

Koliko se sa fotografija da iščitati Levi samit Srbije, Žene u Crnom i drugi „sa jedne strane“ imali su parole „Protiv fašizma“, i „Protiv rehabilitacije“, dočim su „sa druge“ obeležja bila – zastava sa likom Dimitrija Ljotića, zastava Konfederacije (simbol rasizma), zastava ruske imperije“ i transparent „spasavanje Srbije nije zločin“, „Živela Nedićeva Srbija“.

Zbog ovog „Čeka vas Banjica“, ili zbog Banjice, držim da je svaka televizijska emisija, i svaka relativizacija zločina, uključujući i sopstveno učestvovanje u takvim dijalozima, suodgovorno za mogućnost da se ispiše ili izgovara „Cigani, čeka vas Banjica“.To je pozivanje- podstrekavanje na genocid.

Istovremeno, svako udvaranje „mlade demokratije“ onima od kojih se plašila, desnici ( ne znam kako drugačije da formulišem smesu neokonzervativizma, provincijalnosti, ksenofobije spojene sa udvorištvom, inferiornosti povezane sa arogancijom, mržnje prema ženama, pogotovo nekim, „pederima“, i savremenoj umetnosti) dovodilo do sloma iste te demokratije, „mlade“, i to kako u Srbiji, tako i u Hrvatskoj. Neće se umilostiviti kler ukoliko mu se svim zakonima i svim privilegijama izlazi u susret, i ukoliko se, tu pre nekoliko godina, još u vreme Demokrata budžetska linija namenjena nevladinim organizacijama 481 dodeli uglavnom Crkvama. To je ono što „ima biti plaćeno“. Samo što te cehove plaćaju svi.

Procesi rehabilitacije koji su suprotni Atlanskoj povelji, Moskovskoj deklaraciji o zverstvima, povelji Ujedinjenih nacija, Nirberškom procesu, Ženevskim konvencijama i Ženevskoj konvenciji o genocidu su apsolutno ništavni. I imaju istu vrednost kao „Majn Kampf“.

Svedočenje o svom viđenju Drugog svetskog rata („svako ima pravo na svoje mišljenje“) Žarka Vidovića, penzionisanog profesora Zagrebačkog Univerziteta (Sveučilišta) sasvim sukladno aktuelnoj političkoj situaciji :“Izbeglice u Srbiji nisu ništa plaćale, tokom čitavog rata su imale hranu smeštaj. Jedini spas za Srbe u tom periodu bila je Nedićeva Srbija, a nikada Titova revolucija.“

Otkud onda Šesta lička, Četvrta krajiška …

Ante Pavelić je voleo Srbe, reći će u radio intervjuu njegova kćerka.

Otkud onda „Stojanka Majka Knežopoljka“, i otkud „Jama“.

„Uvrede i pokliči Nediću“, zbilja biće da je to jedna ravnopravna stvar, to jeste da su uvrede ravne pokličima.

Na razgovoru istog tog 8. februara, u nastavku protesta protiv abolicije fašizma, ponovo o knjizi Milana Radanovića „Kazna i zločin“, uz prisustvo značajnog broja mladih ljudi, Igor Štiks je rekao da je do povika „Cigani, čeka vas Banjica!“ došlo četrdesetogodišnjom praksom delegitimizacije komunizma i jugoslovnstva, istovremeno i delegitimizacijom činjenica u odnosu na politiku. Politikaq spram činjenica ima „autonomiju“ i upravo zbog ovoga o čemu govori Štiks bitno je da se ne relativizuju i ne stavljaju u znak jednakosti „uvrede“ i „pokliči“. Ili kako je objasnio Milan Radanović, to što je Draža Mihailović bio u šumi za razliku od Milana Nedića koji je sedeo u fotelji, ne relativizira zločine Draže Mihailovića i njegovog šumovanja, zločina koji su lakše progutani u našoj javnosti. Fotelju je Milanu Nediću dala nemačka komanda, te je teško pronaći one koji bi ga zastupali, a sada po objavljivanju ovakve studije „Kazna i zločin“, biće im još teže.