Nije kampanja

Kampanjom iza koje neko stoji. Koja se odvija u interesu onih drugih. Možda su tvorci krštenja kritike kampanjom oni koji se takvim stvarima i služe da bi onemogućili svako javno mnjenje. Koje jeste na izdisaju. Sudeći i po tome što gotovo nijedna kritička reč nema nikakve konsekvence.

Rečju, nikakav difamantni postupak, nikakav skandal, nikakav promašaj, nikakva pronevera, ni zloupotreba, niti očigledno delanje protiv svakog opšteg dobra, neće sprečiti nosioce svega toga da ponovo napišu parole, pobodu bilborde, naduvaju sve balone, sednu u sve autobuse koliko ih god ima i ne krenu u novu, ili permanentnu izbornu kampanju.

Kao da dosadašnje delovanje partija i lidera ne postoji, u praksi, u stvarnosti, šta ne mogu, šta pričaju, a šta čine, i da, ponovo rođeni, bez biografija i bez osvrta na dosadašnji rad, krenu ponovo u pohod uveravanja građana da svoje glasove daju upravo njima.

Sa kojim pravom oni to čine. Odakle im uverenje da se to može. Ja ne vidim većeg prezira prema narodu, da ne pominjem onaj „rog za sveću“, mada smo se uverili da su mnoge narodne poslovice neumitno tačne. Izdaju ono za šta se zalažu, propadnu, bankrotiraju moralno i materijalno, a onda se pregrupišu u novu formaciju, i sve iz početka.

Ima li igde nekoga ko će barem na trenutak da pocrveni. Ili da mu je bar za trenutak neprijatno. Pa onda recite da javno mnjenje postoji.

Ni mosta, ni puta, ni proizvoda, ni parka, ni „radnih mesta“, ni čišćenja reka, laiku je nedostupno o čemu je zapravo reč, u čemu je zaplet, šta je predmet pregrupisavanja. O čemu zapravo svi oni govore, šta je tu interes koji opredeljuje glasača, sem iracionalnog i pustog poverenja u parolu koja se baš ovaj čas izbacije. Pa kako padne.

Zanimljiv je naslov teksta u Politici, „Unija regiona – za bolji pogled na Srbiju“. Dakle, nešto radim da bi se bolje o meni mislilo.

Logika nalaže da se interes stvara time što se nešto otvara, što postoji mogućnost koja je korisna narodu. Otvorite dobru školu, ljudi će u nju ići i zbog nje putovati. Kako da ne bi bilo dobro da se u regionima, ili gradovima Srbije otvore urgentni centri, barem jedan, onda ne bi svi jurili u Beograd. Dakle, pregrupisanje se vrši otvaranjem mogućnosti ili ponuda za zapošljavanje, školovanje, lečenje, uživanje. Pa se na osnovu proizvodnje ili mogućnosti da se na određenom mestu živi, stvaraju i administrativni centri i institucije. Pa se, eventualno onda to poveže dobrom infrastrukturom.

Tako se, valjda, stvaraju gradovi koji nisu to samo po robnoj kući u svome centru. Ne može se prvo uništiti Zlatibor, a onda se političkom ili administrativnom odlukom na njemu stvarati velnes centri usred pečenjara i potoka u koje se izliva kanalizacija stotine čudovišnih objekata. Bez parkinga i bez garaža. Gde će da stanu svi oni automobili koji će dovoziti mudro rukovodstvo ili građane da obavljaju administrativne poslove.

Bilo bi logično da se prvo napravi dobar teatar, pa da se onda osnuje pozorišni festival. Ali, ne zida se pozorište pravljenjem zgrade da bi se politički osnažila bilo država, bilo region. Ili, iz tih razloga može da se sazida, ali brzo propada. Uostalom, kao i crkve zidane bez vere.

I da li sve to treba učiniti ne za bolji pogled iz Srbije, ne za bolje prilike u Srbiji, nego za bolji pogled na Srbiju.

I to pomoću otvaranja šoping centara i molova, koji će prodavati šta, ono isto što prodaju u Beogradu, a to je „iz inostranstva“. I gde će zaraditi novac svi oni koji tu treba da ih potroše. U inostranstvu, ili u Beogradu.

Raste interes za regione, srazmerno poplavama u njima.

Dakle, daleko sam od bilo kakve „beogradizacije“, pogotovo od kulturnog rasizma „građana“, to su uostalom dokazivali i građanski parlamenti i akcije, te veliko osnaživanje institucija u gradovima Srbije u vreme demonstracija 1996/97, i konačno pokreti do dvehiljadite. Gde je i zašto sva ta energija nestala. I ko je za to odgovoran.

Da li i oni koji tranziciono pozivaju na ponovno okupljanje, i u ime čega. Koliko je crkava u međuvremenu, u Kragujevcu sazidano, a koliko obrazovnih institucija podignuto. Koje su to novine, i kakvo je javno mnjenje uspostavljeno nakon gašenja „Svetlosti“, i tako dalje i tako bliže Beogradu.