Nikad kraja patriotizmu

Jedan od komentatora tekstova na prethodnu moju kolumnu „Dajte mi hiljadu ljudi“, koja je bila nekom vrstom izveštaja sa boravka i rada u Prištini, zaključio je kako bratstva i jedinstva više nema, i kako zna kako su to oni klali nas.

A šta je onda nastalo pošto je bratstvo i jedinstvo „propalo“. Nastao je zajednički zločinački poduhvat. I tim povodom osnivanje Haškog tribunala.

„Vest o smrti glumca Bekima Fehmijua potresla je Albance i Srbe. Zaboravljena su stara neprijateljstva, zaboravljen je rat, zaboravljeno je sve što je trebalo zaboraviti u tim danima žalosti. Tu i tamo bilo je gunđanja“, kao u Prištini „E pa on nikada nije igrao na albanskom jeziku“, a u Beogradu „Ipak je on bio samo Šiptar“, piše Jeton Neziraj.

I ja sam mislila da će nakon Đinđićevog umorstva, i nakon načina na koji je ispraćen, društvo imati snage da se sabere, da bude na nivou tragedije i da se osovi i prepozna u onom boljem što bi moglo biti.

Nije toliko truda uloženo na svakoliku rastavu „na ovoj teritoriji“ da bi se ponovo „uspostavljale veze“, i to baš u vreme rada pregovaračkih ekipa. To što Narodnom pozorištu iz Prištine ne daju da pokaže predstavu u Beogradu, jasan je znak da, ili da se ne želi „pregovarati“, ili, da političke „elite“ zapravo ne vide moć koju umetnost ima kada je o saradnji reč. Ili, baš zato što je vide.

„Zašto treba da zaboravimo stara neprijateljstva?“ „Zašto treba da zaboravimo krv koja je ne tako davno ponovo prolivena“, citira Jeton Neziraj „patriotske snage“ koje su se zaverile da nikako ne dopuste gostovanje Narodnog pozorišta iz Prištine u Beogradu.

Pa sad, davno su prošla vremena u kojima je jedna predstava, ili jedna drama, ili jedna knjiga mogla da dobije satisfakciju u nekom drugom gradu bratstvojedinstvujuće države.

Sada je važno nikako ne pokazati ono što se ima da valja, držati to „pod kontrolom“, i samo za sebe. Kao i ostala na patriotizmu stečena dobra. Sve uneti u svoju kuću, zaključati, alarmne uređaje napraviti, što više zidova oko svoga privatnoga imanja podići, nikome ništa ne dati, slike sakupljati i ženi i deci ih odneti, grabiti, pljačkati, uzurpirati, sve što je valjalo porušiti, betonom zaravnati, istrebiti, poseći, opustošiti i novo do zla boga nakazno sazidati. Jer kako drukčije objasniti „patriotske snage“ kada vidiš da taj patriotizam nije nijedan put napravio kako valja, da nije ama baš ništa od javnog dobra načinio, da je sve što je opšte urušeno ukoliko se neka institucija međunarodne zajednice nije na tom mestu instalirala.

To da su predstave Bekima Ljumija, i „Bračni par Martin“ i „Krvava košulja“, obe sam gledala, pravi pozorišni i patriotski podvig, to je ono što „patriotske snage“ teško podnose, jer zašto bi neko drugi, do oni, govorio sa scene, rezervisane za njihovu propagandu. Hrabrost Jetona Neziraja koji o svemu tome govori jeste ono što ga čini junakom kao što su bili oni „koje ne treba zaboraviti“, a svakom cenzurom se zaboravljaju i izdaju.

Međutim, u svemu što Neziraj govori ima nešto što njegove reči čini značajnijim ne samo od pogubnog delovanja „patriotskih snaga“ već i od stvarne depolitizovanosti i dezideologiranosti novih državnih „elita“. A to je suštinsko odsustvo od svake moći mobiliziranosti građana za opštu stvar.

Zanimljivo je da zajednice koje su toliko uložile u svoju tragičnost, zapravo nemaju nikakvog sluha za javni čin, za ritual, pa ako hoćete ni za mitove koje nastoje da produkuju. „Elite“ same niti veruju, niti im je stalo, do slavne prošlosti i do budućnosti zajednica kojima vladaju. One zapravo brukaju to što se naziva nacionalnim ponosom i na taj način iscrpljuju svaku konstitutivnu i kreativnu moć građana prisvajajući, eksproprišući patriotizam, one čine svoje stanovništvo i moralno i egzistencijalno slabim.

Zato nijedna radnja, nijedna smrt ne može biti tragičnom jer uzurpatorska „politika patriotizma“ uništava mogućnost identifikacije sa veličinom i junaštvom. Ona zapravo uništava smisao žrtve, zato i ne znamo ko su dželati. Krajnja konsekvenca toga jeste osećanje nestabilnosti i privremenosti svakog života „na ovim našim prostorima“.

Da se žrtva ne može proizvesti, već životom mora biti, uverili su se građani ove zemlje. Kao što ne možete izmisliti jezik, tako ne možete napraviti ritual bez legitimnosti subjekta, možete napraviti državu, ali jezik ne. Ritual bez mita je nemoguć. Proizvodnja žrtve, kakve su bile na drugoj strani, poduhvat je koji se ne može legitimisati ukoliko tragična radnja ne postoji (Tomislav Nikolić). Zato katarze nema jer je upotreba patriotizma onemogućila identifikaciju građana kako sa junacima tako i sa žrtvama.

Postoji jedan veliki problem, i pored sve proizvodnje ugroženosti, pored sve žudnje da smo upravo mi ti koji su najviše stradali, prema kojima je istorija bila najnepravednija, mi smo upravo ti koji gube sposobnost za tragičnu radnju koja legitimizira sve ono za šta smo se borili. I to je nauk koji Jeton Neziraj, dramaturg, izvodi iz jednog incidenta, koji postaje pravilom, bez „drugih“ naše su tragedije neraspoznatljive i jalove.