Nisu to imigranti, već izbeglice

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Nedavno sam gledala dokumentarni film iz današnjeg Avganistana, razrovana zemlja, pesak, ulice čine zastori, ponjave čine domove. Bosonoga deca trče kao da su u Hajd parku, ili na Kalemegdanu.

I veliki točkovi velikih internacionalnih vozila, točkovi veći od dece, zvuk helikoptera.

Na naslovnoj strani NIN-a od protekle nedelje je fotografija dečaka, musavog i lepog kao svako dete, sjajne oči gledaju pravo u nas („Kad stignu, više nisu deca“). Sledeća fotografija Olivera Bunića je prašnjavi put, između makija i šikare kojim u daljini idu odrasle izbeglice, a u prvom planu je dečak koji zapinje da ih stigne. On trči i u trku se pomaže zamahivanjem ruku, jedna noga mu je na zemlji, a druga dignuta u koraku, na majici mu piše „Ferari“ ( nije reklama za „Beneton“, to je realnost). Beli taban ovog bosonogog dečaka, još belji od prašine, tlo je ovoga sveta. Avganistan, Irak, Sirija, Libija.

Šta je vredno tabana ovog dečaka, bosonogog, pretrčao od Pamira, od Avganistana, do Panonske nizije, trći prema Alpima i dalje.

Sledeća fotografija. Stariji dečak, uprtio mlađeg, onog bosonogog.

„Dešava se da krenu sa dvanaest, a tamo gde su pošli stignu sa sedamnaest godina“, iz iskustva sa terena priča Gordana Vukašin, pedagog iz APC-a. „Oni putuju tako što je put unapred dogovoren. Kad se novac skupi, postoji nekoliko punktova gde ona prelaze u sledeće ruke“ (Dragana Pejović).

Sve ove fotografije su „u živo“. Odrasli i deca, izbeglice pored „štanda“ Beograda na vodi „Savanove“, umesto velikih točkova vojnih vozila, točkovi šminkerskih SUV (sportska utilitarna vozila). Vojna vozila i SUV – rat i otimačina.

LJudi u pokretu su civilno društvo. Civili, izbeglice su, po Konvenciji Ujedinjenih nacija o izbeglicama, lica kojima je ugrožen život i sloboda, oni koji beže od rata i nasilja imaju pravo na život i slobodu.

U Švedsku je 1993. otišlo 60.000 izbeglica iz Bosne, pobegli su od ubistava, etničkih čišćenja – „humanih preseljenja“, njihova prava i status regulisani su posebnim zakonom utemeljenim na Konvenciji Ujedinjenih nacija koja je i po skandinavskom osećaju pravičnosti i solidarnosti sa progonjenima, sa nevoljnicima. Švedska se nije upuštala u „cepanje (pravničke) dlake na šesnaest delova“ o pravu na azil. Svi su prepoznati kao izbeglice sa pravima koja proističu iz ljudskih prava i Konvencije o izbeglicama.

Boraveći u Stokholmu pre dve godine, u toku Dana Srebrenice srela sam mnoge izbeglice iz Bosne – sve tri vere i one koji su od tih vera jedva glavu izvukli, na trgu Valnberg. Mnogi od njih su ono što se naziva uspešnim ljudima, rade, deca im se školuju, ne žive u strahu, njihovo trčanje je završeno. Stigli su od planina preko panonskih nizija do mesta slobodnog od straha.

Švedska je tako postupila i sa mnogobrojnim izbeglicama iz Sirije – prihvatila ih je.

Ako iko može da zna šta znači biti izbeglica i šta znači biti odgovoran za izbeglištvo, onda smo to mi ovde. Budući da su oni koji su strahote preživeli humaniji i sa više razumevanja za „druge“ od onih koji su te strahote i izazivali, čine to i danas. Upravo je neko pametan, i čovek po svemu, ovih dana u povodu Oluje, izbeglica iz 1995, rekao: „Ista im je sudbina kao i nama“.

„Iz porodice na put kreće najizdržljiviji, a čak do Srbije stižu samo najsposobniji. Među njima i dvanaestogodišnji Ali iz Sirije, koji nadomak mađarske granice posustaje… Sećate li se filma „Ne okreći se, sine. “

„Sram bilo ove pismene“, zapamtila sam reči starog čoveka sa traktora 1995.

Otkako je počelo da se uređuje, diktatorski režimi, koji su uvek i korupcija, od podgovorenog Iraka u Kuvajtu 1991, civili su se našli između dve vatre. Stajali su tako i na granici i na Rači i na Đeneral Jankoviću. Deca i žene sa boščama. I mnogo internacionalnih i humanitarnih vozila KFOR, SFOR, „Save the Children“…

Na delu je razlikovanje pojmova humanost i humanitarnost, dotle se stiglo. „Molim te, nemoj više da mi pomažeš i da me braniš“ – zapamćena je rečenica jednog Čeha sovjetskom vojniku u tenku 1968. u Pragu. „Civilizovati“ druge znači ratovati i uredovati drugim ljudima.

Govori se i govori o civilnom društvu. Civilno društvo spava u parkovima i na plažama obala Evrope. Ono beži od rata i straha, a žeđ i glad posledica su rata i straha, i nasilja. Deca dehidriraju bežeći.

Zato oni nisu imigranti, oni su izbeglice, prognanici, nevoljnici – žrtve. Potpuno nalik nama izašlim iz ratova razorenih kuća, ubijenih bližnjih, opljačkanih dok su pokušavali da se spasu.

Nije u pitanju migracija „trbuhom za kruhom“, već spašavanje od užasa rata.

Diktature, nasilje i korupcija. Intervencije, premoć i osionost. Rezultat – dečji prašnjavi tabani. Osionost je u premišljanju da li dečak u Ferarijevoj majici prašnjavih tabana ima pravo da stigne dokle ga noge nose. Humanizam je – ima pravo da stigne dokle ga noge nose. I da bude nošen na krkačama kada se noge umore.