Novi rat

Demanti u vidu rata, recimo. I poraza koji će generisati novi rat.

I posle rata, kao i pre rata, ako je već bilo ovih što su za mir, onda je moralo biti i ovih što su za rat, krivi su antiratni demonstranti, antiratne organizacije, jer da oni nisu talasali, sigurno ne bi bilo ni „patriota“, ni desničara, ni navijača, ni paramilitaraca, ni cele te povezane i dobro organizovane bande za krst časni i otadžbinu slavnu, čitavog zmijskog jajeta.

Zbilja da nije na vozilu bilo znaka B92, ne bi ga ni napali, taj koji je stavio znak je odgovoran, baš kao što je ona kriva što su je silovali, jer im je dala povoda.

U avionu od Tivta do Beograda, baš u času „događanja“ u Beogradu, starija i reklo bi se ozbiljna žena od koje sam očekivala pomoć u „diskusiji“ oko svrhovitosti Parade ponosa, mrtva hladna je rekla da Hitler svakako nije bio u pravu što je Jevreje sagorevao u koncentracionim logorima, jer ona ima prijatelje Jevreje, mnogo fini ljudi, kao i Šiptari koji su nam uvek čuvali kuće kada odemo na odmor, ključeve smo im davali, ali je svakako bio u pravu što je istrebljivao gejove, zato što se „ne razmnožavaju kao Šiptari“, već su besplodni i sve to po Amfilohiju Radoviću, najzaslužnijem Srbinu za nezavisnost Crne Gore.

Kako sve to nastaje, kako to zmijsko jaje neprekidno izleže male, mlade, decu, kako se ovaploćuje, zašto.

Zato što se niko ko nije napisao na svom sajtu da je fašista, takvim ne može nazvati.

To je baš tako kao što Hitler stalno govori o miru, ako ne verujete pročitajte njegove govore iz vremena ustoličenja, Nirnberg, Minhen.

Ali čemu te analogije, njima je bilo mesta devedesetih, pa šta. I Milošević je govorio o očuvanju Jugoslavije, pa šta. I dobro organizovani ratovi nazivani su građanskim, ljudi su se mrzeli, pa su se pobili, sami.

Danas svi porede ovaj period sa devedesetim, to se čulo u gotovo svim analizama dejstva združenih paramilitarnih, ideoloških, grupaških i trupaških snaga Srbije desetog oktobra.

Kako ćemo samo proslaviti Dvadeseti oktobar, kako smo ga do sada slavili od dolaska demokratije. Tako što smo nasnimali stotine emisija o tome kako su partizani pobili više Beograđana nego što ih je bilo, i u kojima je svako imao pravo na svoje mišljenje, koje je bilo veoma demokratsko, u kojima se mogla čuti i jedna i druga strana, jer sve je relativno.

Oslobođenja od fašizma zapravo nikada i nije bilo i veliko je pitanje da li je Ana Frank ikada postojala.

Nisu deca, huligani, sinovi i kćeri, mladi, imali za cilj da spreče Paradu ponosa, oni su imali, dobili zadatak da spreče svaki proevropski napor Srbije.

I ako ste pažljivo pogledali „strane“ televizije, onda ste mogli zaključiti da su u tome i uspeli.

Jer, ako je Parada ponosa imala pokazati Srbiju kao demokratsku zemlju u kojoj sve manjine imaju ista prava kao i većina, donesena je odluka da se Srbija ima pokazati kao zemlja nasilja, haosa, netolerancije, to se uvežbavalo i izvelo, e ne bi li se iz sveta isključilo. Jer, koji će nam taj svet, koji nas i onako mrzi. Pa mrzimo i mi njega i sve ono što ga među nama predstavlja.

Pred kojim su se institucijama okupili „mladi“ („oni koji dolaze“) da pođu u pohod, pa pred crkvama i pred fakultetom, Pravnim. Ima li to ikakve veze sa tim svetim kućama, ili su se oni, eto, prosto tako tamo skupljali zato što je to lepo, i zvone zvona, i čuju se umilni poželjni govori, zato što je u pitanju tradicija, i porodica, i „duhovnost“, koju onaj mladi veroučitelj iz „Insajdera“ predaje na svoju ruku po školama, tako prosto sam od sebe, baš kao i oni sveštenici koji krste „škorpione“ i žele im sreću prilikom klanja i ubijanja „drugih“.

Sve to rešava policija, svaka joj čast, najvažnija institucija u ovoj zemlji, tradicionalno i porodično, kada već procenat pismenosti opada, jer je prosveta i kultura, podizana ovde u socijalističkom periodu po diktatu države, kako to već ustvrđuje Predrag Marković u uvodniku „Politikinog“ kulturnog dodatka. Podržavala je ta država i intelektualce, koji sada ne znaju šta će od sebe, pa priređuju za skupe pare nekakve hepeninge.

Dok je ovaj ulični bio veoma jeftin, najskuplji od svih mogućih, i to ne samo zbog onih milion evra štete, materijalne, već zbog svake moguće štete. Zbog posledica pritiska na mozak, i tu istu tako pominjanu dušu, zbog inauguracije nastavka rata drugim sredstvima, ovoga puta zaista građanskog, zbog zavođenja straha kao najsnažnije poluge terora.

Mnogi nazivaju deseti oktobar generalnom probom, kao što su takvom probom nazivali i događaje mitinga „Kosovo je Srbija“, hoćemo li saznati ko je tada povukao policijske snage pred razdešenim ambasadama, ko je povukao „pratnju“ Slavka Ćuruvije da bi ga mogli ubiti, ili ćemo svi doći na premijeru tog komada u ovaj teatar, i ne preživeti.