O kretanju i o šunjanju

                       P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Ne znam nikoga ko se kretao, kako je znao i umeo, svih dvadeset i pet godina novije naše suverenitetske i etničkočistačke politike, na „teritoriji“ ne znam čega, Zapadnog Balkana, regiona i svih tih kovanica i izmislica upotrebljivih za rat, a onda za pomirenje, ko bi imao toliko resentimana i predrasuda, koliko su ih imali oni ušančeni u svoje „integritete“, „identitete“ i fotelje. Iz kojih, fotelja i blindiranih automobila, „drugi“ izgledaju onoliko opasnije koliko to njima odgovara da bi bili gospodari.

Bilo bi dobro kada bi se gospodari dogovorili, kako se uopšte zovu granice, za zastavicama, fusnotama, oznakama i svim pripadajućim artiklima nemoći, kako se neprekidno ne bi gušili od neimenovanja realnosti u koju se, gospodari, istovremeno zaklinju, u realnost, te ne bi bili izloženi cenzurama i autocenzurama, jednostavno zato što se nekome izrikama, jasnim, ne bi nanela povreda. Evo, na primer, zajednica srpskih opština. Kako se ne prisetiti vrha, grada Orahovca, Metohija, prekrasnog, u kome je na tom istom vrhu škola, uređena, kroz nju teče i potok, kompjuteri, sve, deca uče francuski, e tako što ih prevoze do nekog francuskog grada domaćina, na petnaest dana, a onda ih vraćaju na taj isti vrh grada na kome ih norveški bataljon i dva tenka čuvaju, a vojnici sa njima igraju fudbal. Ne idu dalje od dve ulice. Treća ulica na dole, već je opasna.

Istovremeno, građani Kosova, Albanci ne mogu da se kreću, njima je potrebna viza i za Bosnu i Hercegovinu. Oni su zapravo blokirani. Ili uzapćeni, i putovanje je posebna privilegija.

Gajim u Centru gomile „fajlova“ sa neophodnim instrukcijama, za ministarstva, nadležne i sve ostale šta da radim kada neko iz Skoplja koji je ušao u Prištinu, treba da dođe za Beograd, to je bila prava utrka sa vremenom, komandantima granica, Kruševac, zovite tamo, čovek, nadležan, upravo je kod brice, nađi ga, hladno je, ljudi stoje pored kombija, neki mogu da pređu, a drugi ne, hoće li preći, telefon, veze ne rade, pasoši, bivši pasoši, imena roditelja, mesta rođenja, opštine… I sve je to, unutar i između grupa ljudi za seminar, susret, predstavu, dakle u posebnim okolnostima i između voljnih i željnih da po svaku cenu zajedno rade i konačno, prijateljstvuju. A šta je sa „ostalim“ ljudima. Ili onima koji nikada nisu prešli, kojima se nije dozvoljavalo da pređu, čiji život nije mogao da pređe granicu, ma kako se ona označavala, i šta je na njoj pisalo, „Đeneral Janković“, recimo.

Sada, ovoga časa igra se uživo „Srbistan“, dokumentarni i igrani film Želimira Žilnika „Srbistan“, upravo traju prizori ispred železničke i autobuske stanice, ispod velikog, ogromnog panoa reklame Beograda na vodi, emigranti i imigranti prelaze granice ranijeg Žilnikovog filma „Tvrđava Evropa“.

Pre neki dan dala se videti vest kako je iračka vojska jednostavno napustili dve hiljade vozila, onako za rat ojačanih, i otišla, ostavila milijardu dolara i razišla se. Čini mi se da mogu da razumem ove ljude kojima je svega dosta, i terena, i granica, i rezolucija, i pomoći, i bespomoći, rata za eksproprijaciju teritorija i svakojakih resursa. Krug zatvaranja granica preseca se tangentom imigrantima koji ih moraju preći. Po svaku cenu granice će preći.

U tom kontekstu čini mi se krajnje sebičnom interna rasprava koja bi mogla proizaći iz izjave Mikija Manojlovića, reditelja predstave „Romeo i Julija“ (N1, Pressing Jugoslava Ćosića) o tome kako je predstava „Romeo i Julija“ Šekspira u njegovoj režiji izašla iz okvira šunjanja po kulturnim obodima Prištine i Beograda. „Pala“ je baš u času dok smo u Prištini, ispred Nacionalne galerije Kosova, a u toku otvaranja izložbe „Trideset i jedan“ Erste fondacije, kuratora Hansa Urliha Obrista, tokom koga je bilo reči o značaju putovanja umetnika i njihovih dela i boravka svuda gde se biti može. Upravo je prilazio Sokolj Bećiri, redak umetnik koji je prekinuo sa radom jer mu je bilo svega dosta, recimo to prosto tako. Kurator izložbe „Pertej“ (Beograd, CZKD, 1997, kakva je to organizacija bila, u ovom smislu sa početka teksta o slobodi kretanja, a sve je pravdano ovom izvanrednom izložbom kosovskih umetnika) Škeljzen Malići, predložio je da na dvadeset godina napravimo novu izložbu, napravićemo bez plaćanja osiguranja za vozila.

(Sokolj Bećiri je od svog ateljea u Peći napravio kafić. Tačno, to je za danas. Na zidu su njegove slike. I slika „Kraj ekspresionizma“ Poslednji performans je bio paljenje sopstvenog prdeža. Toliko o pogledu na svet kakav jeste. A da biste shvatili ovaj njegov čin, morali biste videti i njegove slike i njegove realnosti. Izvanredna monografija, razgovor povodom njegove retrospektive: Sokolj Bećiri-Škenzen Maljici, na neki način sestrinska knjiga „Putovanja u prošlost“ Želimira Žilnika i Borisa Budena.)

„Crni flor“ (kao primer) recimo nije šunjanje po obodima kulture. U epicentru je zato što je to kultura u otporu prema nasilju. Rado bih vas podsetila na svedočenje Dragoljuba Mićunovića pored Međunarodnim sudom u Hagu na kome Srbija nije osuđena za genocid, ali jeste odgovorna što ga nije sprečila (2007), svedočenje u odbrani u kome se u prilog Srbije navodi delovanje antiratnog pokreta, hiljade dezertera koji su odbili da ubijaju „druge“, aktivnost protiv rata Jelene Šantić „Žena u crnom“, te masovna akcija protiv opsade Sarajeva „Crni flor“. Kao epicentar kulture je argument pred Međunarodnim sudom u Hagu. Kultura koja nastaje nasuprot nasilju. Šta to uopšte znači biti na obodu kulture. Je li to možda „OF Brodvej“. U kulturi nema oboda, ona se ne šunja. Šunjanje postoji ako se nije u kulturi i, naravno, prestaje kada se u kulturu uđe. Shvatanje svog „Šunjanja po obodima kulture“, ili bilo kog sopstvenog šunjanja kao meru i stanje svih ostalih previše je ignorantski i za nekog ko u kulturu ulazi, upravo kao da nije ušao u kulturu. „Romeo i Julija“ je tragedija o opresivnosti politike, inače bi bila Mir-Jam, i zato je u pitanju Šekspirova umetnost – zbog političnosti. Zbog markiranja i zanavek fiksiranja nasilja politike. Međutim, apolitičnost je politika. Pogotovo kada postane dvorskom umetnošću.

A Centar za moralnu dekontaminaciju (Manojlović) već postoji i ne samo centar, već i moralna policija. Nadzire ulicama Teherana dužine kaputa, frizure, baš kao Jonić, bave se „karminisanjem i šminkanjem“. Za kulturu nije niko vezan, pa ni za kulturne centre, a moralna policija vezuje i lisicama, za moralne i policijske centre se može biti vezan, za kulturne ne. U kulturi je svako ponaosob centar, i slobodan je. Sećanje na slobodu se ne da zatreti, kao ni živo sećanje i u tome je problem. Možda je u pitanju preformulacija značenja slobode koje će se uklopiti u standarde ove vlasti. I šta je, konačno, to što nekog preporučuje za poziciju ne kulturne, već moralne dekontaminacije, za arbitriranje u polju etike. Iz Beograda na vodi.