Duboko smo zakoračili u dvadeset i prvi vek. Moraćemo dalje, ali bez Oskara Danona. Pojavila se vest „Umro je Oskar Danon“. A onda je ovo naše vreme počelo da se obija o njegovu veličinu. Ogromnu količinu muzike, sledila je tišina. Tako to ima i da bude. Tačka i tišina.
Ljudi danas na različite načine gledaju na privilegije. To je ono što vidimo oko sebe.
Uzurpiranje privilegija, i to pomoću legaliteta.
Moja je privilegija bila da odem u Bosnu, u nedelji pre Danonove smrti, da budem u Sarajevu, i da se popnem do Konjica, po velikom i belom snegu. Tamo sam bila u bunkeru zidanom od pedesetih do šezdeset i sedme, koji je kao atomsko sklonište bio namenjen preživljavanju tri stotine ljudi punih šest meseci.
Jeste, posle toga nisu upotrebljavani takvi objekti za ratovanje, ni za preživljavanje u slučaju atomskog rata, posle smo u novijoj istoriji klali noževima.
Pogotovu u Bosni, i nad Sarajevom.
U tom bunkeru, tunelu u planini, koji silazi do tri stotine metara stoji sve, uključujući i toalet papir iz godina kada je objekt „definisan“, krupne infrastrukturne mašine su Simensove, grejanje je konstantno na dvadeset i drugom stepenu, a one manje, prateće, uključujući i telefone specijalne namene, printere i sva ta čuda su Iskrine, ima i Rade Končar, sve to radi i stoji tako kako ga je sazdalo četiri milijarde i šest stotina američkih dolara, hladnoratovsko čudo.
Naravno, sve se to da problematizirati, ko, kako i zašto, i nisu li te pare mogle biti bolje upotrebljene, svakako ne u vojne svrhe.
„Nesvakidašnja promocija“ i „Kulturni događaj u Titovom bunkeru“, piše na naslovnoj strani sarajevsko „Oslobođenje“.
„Bijenale savremene umetnosti ARK Underground biće upriličeno u atomskom skloništu u Konjicu, dve stotine i osamdeset metara ispod zemlje kao kulturni događaj Evrope 2009/2010. u Titovom bunkeru“.
To je to u Konjicu.
Moram priznati, a to je takođe moguća tema budućeg bijenala, da sam iščekivala da iz ovog zdanja izađem napolje.
To iščekivanje bilo je zaista nagrađeno, i to prizorom na koji i ne znaš jesi li spreman ili ne.
Na površini zdanja mala baraka, koja zapravo mimikrira ulaz u objekt, put nad odronom, i u prvi mah ne usuđuješ se da pogledaš dole. Ispred tebe planina, ogromna bela šuma, neverovatna nova dve hiljade i deseta godina, inje se rasipa na sve strane, tišina, a onda, ako imaš nešto hrabrosti pogledaš dole, u belinu kroz koju teče zelena, baš zelena Neretva.
Sa tim prizorom u glavi, vrativši se preko Romanije, po snegu, pročitala sam vest o smrti Oskara Danona.
Kako može da umre tako mlad čovek. Na jednom od skorašnjih koncerata u Filharmoniji, imala sam sreću da ga vidim tako večito nasmejanog.
Nismo bili dovoljno dobri da sačuvamo sve što je stvorio, nismo bili spremni da dalje nosimo kontekst iz kojeg je takva veličina bila moguća. Stvaralačka, stvoriteljska. I od toga se za života ne može pobeći. Ostalo je zaista ćutanje, nije ostalo ćutanje, već je sve ostalo ćutanje. Različiti oblici kazne, i profanost. Neretva sa kopijama nekadašnjih mostova. I izgradnja „većih i lepših“ Dubrovnika. Obnova „ognjišta“.
Znam da je negde iz najlepše zemlje Istre gledao u more. Posle svih mora krvi.
Sa tom golemom muzikom u sebi.
Pa onoliko koliko će more biti plavo, a Neretva zelena, a muzika iznad svih crkava i ideologija, svih etniciteta i identiteta, svih teritorijalnih i državnih suvereniteta, toliko će uvek biti i Oskara Danona i slobode.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
