Odlazak advokata

U vreme Ulemekovog saslušanja pred istražnim sudijom, JSO je blokirala autoput kod Sava centra u Beogradu. Istraga je otvorena za četvorostruko ubistvo, protiv Ulemeka, ali pritvor Ulemeku nije određen. Kada se Ulemek nakon saslušanja kao okrivljeni pojavio pred zgradom suda, pa se saznalo da nije zatvoren (iako je istraga protiv njega otvorena), jedinica se povukla sa autoputa.

Upornošću Dragoljuba Todorovića Milorad Ulemek Legija saslušan je pred istražnim sudijom Okružnog suda u popodnevnim časovima 10. novembra 2001.

Todorovićeva upornost dovela je do otvaranja istrage protiv Milorada Ulemeka. Ulemekov strah da će biti zatvoren dovodi do pobune JSO, izlaska i blokade autoputa, dok je Ulemek na saslušanju u Okružnom sudu, JSO odlazi sa autoputa, tek kada je sud doneo „solomonsko rešenje“: istraga protiv Ulemeka se otvara za četvorostruko ubistvo, a pritvor se ne određuje. Naravno, za jedinicu i javnost strah nije mogao biti označen kao motiv. Iznalazili su se drugi motivi. Toga dana je Todorović, koji je pored mnogih drugih nespornih vrlina i osobina imao i tu da je brz, pokrenuo je istorijski tok koji Todorovićevi prijatelji i istomišljenici nisu mogli da prate. Čak ni u vreme „Sablje“.

Tek će ovih dana početi suđenje za ubistvo Slavka Ćuruvije. A još nije počelo celovito suđenje za otmicu i zločin u Štrpcima (1993).

Todorovićeva brzina je adekvatna reakcija u realnom vremenu kojom se može, ili je moglo, da se preduprede novi zločini. To je realnost i borba za opstanak. Brzina reakcije je delovanje u realnosti, i to je nasleđe Dragoljuba Todorovića. Pravom sprečiti dalje zločine, delovanje u stvarnosti. Sporost, izostanak brzine je strah od stvarnosti i strah od zločinaca. Todorovićse nije plašio stvarnosti i delovao je u njoj.

Razgovaram sa Filipom Davidom o „zasedanjima“ u „Galeriji“. Nije bilo časopisa, ili knjige, iz Zagreba, Sarajeva, Ljubljane, što ih Dragoljub ne bi odmah naručio. I to dok razgovaraju, nije bilo posle, i „da sednemo“, nego odmah. „Njega je sve interesovalo“, govori Filip. „Ne znam nikog drugog ko je imao takav osećaj za javnost, tako učestvovanje u javnosti.“ Koju je i sam svojim delovanjem, usmenim i pismenim, govoreći i pišući, stvarao. Znala sam da se mnogo očekuje od premijere za koju je Dragoljub tražio karte. I znao je da govori o predstavama, dozvolite, mnogo iscrpnije i kreativnije od onih kojima je to posao.

Sigurno je da je Todorovićevo učestvovanje u stvaranju javnoga prostora proisticalo iz njegovog osećanja odgovornosti. I uočavanja bitnog. „Draža Mihajlovićje osuđen za ratne zločine. I rehabilitacija je moguća samo u slučaju da se na novom suđenju dokaže da ih nije počinio. Ovako je nemoguća.“

Svi koji su poznavali Todorovića zadivljeni su njegovim čudesnim pamćenjem. To pamćenje, ili jedna pokretna hronologija, bilo je strukturisano u slike i biografije, u uzročno-posledične veze, to se pamćenje ne može naći na Vikipediji. Zbog odvajanja bitnog od nebitnog. Ukratko, Dragoljub Todorovićse mogao pozvati, i ma koliko vaše pitanje bilo nepotpuno, on bi znao šta pitate i – odgovor.

„Sve srpske vlade od 1987, do danas, izuzimajući vladu pokojnog premijera Zorana Đinđića, donose relevantne odluke isključivo pod pritiskom međunarodne zajednice. Dakle, reagujući na vojni, finansijski ili neki drugi sličan pritisak iz sveta, Srbija donosi rezolucije ili deklaracije, pa će doneti i odgovarajući akt o genocidu u Srebrenici. Pri tome će, naravno, pokušati da ublaži formulacije, da izbegne rečgenocid, da kao izvršioce navedu paravojne formacije i po svaku cenu negiraju bilo kakvo učešće oružanih formacija Jugoslavije i Srbije u masakru u Srebrenici. Međutim, sada je većširoko poznato i potpuno jasno celom svetu da su rat u Bosni vodile vojne i policijske snage Savezne Republike Jugoslavije, koje su za taj rat obezbeđivale oružje, oruđe, oklopna i druga vozila, avione, helikoptere, granate, municiju, starešinski kadar, finansije, logistiku, slobodnu teritoriju, prihvat ranjenih i bolesnih na VMA u Beogradu, dok su bosanski Srbi davali samo „živu silu“ ili „topovsko meso“. Prema tome, odgovornost sadašnje Republike Srbije za genocid u Srebrenici je ogromna.“

Pitanje: Kada bismo za trenutak ostavili onaj birokratski deo svih sudskih procesa vezanih za ratne i druge zločine – kolika je „provalija“ između ličnih priča koje ste čuli i kroz čije ste tragedije prošli, i bilo koje pravne definicije?“

Dragoljub Todorović: Kao advokat zastupao sam Hrvate, Bošnjake i Albance, žrtve ratnih zločina, ili njihove porodice na jedanaest suđenja optuženima za ratne zločine i to na jednom suđenju u Bjelom Polju, i na desetak suđenja u Beogradu. Radi se o izuzetno teškim, surovim i, moglo bi se reći, bestijalnim zločinima sa velikom brojem ubijenih za koje je optuženo više lica. U Bjelom Polju suđeno je za otmicu voza iz stanice Štrpci, na relaciji Beograd – Bar, devetnaest Bošnjaka i njihovu likvidaciju. U Beogradu su održana suđenja za otmicu i ubistvo šesnaest Bošnjaka iz Sjeverina iz autobusa na relaciji Rudo – Priboj u mestu Mioča, dva suđenja za ubistvo četrnaest albanskih žena i dece u Podujevu, dva suđenja za logore i masovna ubistva (preko sedam stotina Bošnjaka u Zvorniku). Suđenje za ubistvo dve stotine zarobljenih Hrvata na poljoprivrednom dobru Ovčara, kod Vukovara, streljanje šest bošnjačkih civila (od kojih su četvorica bili maloletni) u blizini varoši Trnovo, ubistvo četrdeset osam Albanaca iz porodice Beriša u Suvoj Reci, ubistvo trojice Albanaca – braće Bitići na poligonu Petrovo selo kod Kladova, ubistvo sedamdeset Hrvata civila u Lovasu…“ (Dragoljub Todorović“Rezolucija o Srebrenici pod međunarodnim pritiskom“, intervju, „Oslobođenje“, Sarajevo, 2010).

Dragoljub Todorović, ili protiv zločina iz ravnodušnosti. Sve što je radio, brzo, bilo je zbog osećanja odgovornosti i protiv ravnodušnosti, ili – nije bio ravnodušan.