Oko Bogdana

Mora da je prostor savršeno stajao prof. Bogdanu Bogdanoviću, kao što je Bogdan (tako jednostavno, a veličanstveno rečeno, kako je Bogdanovu igru sa imenom opisao jedan od studenata), morao odlično stajati tom prostoru. Sve je to bilo neponovljivo, vreme i prostor, vreme i prostor jedne škole, jednog grada, jedne zemlje. Tako neponovljivo da je zauvek inspirativno. I da se iskustvo Bogdanove nove škole arhitekture prenosi „sa kolena na koleno“.

Upravo je to bio cilj tvoraca izložbe doktorskih studija Arhitektonskog fakulteta, istraživačkog i umetničkog tima koji čine Borjan Brankov, Filip Čurlić, Milena Ivanović, Ivana Jevremović, Predrag Jovanović, Nemanja Kordić, Dušan Milanković, Hristina Stojanović, Aleksandra Subotić, Irina Riđešić, Sonja Radiovački, umetnički savetnici Branko Pavić i Nemanja Kordić, te urednica čitavog programa, izložbenog i seminarskog (Arhitektonski fakultet/CZKD) Ljubica Slavković, arhitekta, u stvaranju programa „Uvod u celinu“, dvodnevnog skupa oko Bogdana Bogdanovića, celine u mnogim formama, skladovima, kontroverzama, rečju, neprekidnom dijalektičkom naponu moderne i postmoderne, reči, teksta i gradnje, beskrajne životne igre i kreiranja spomenika, prolaznost i večnost, život, igra, zornost, konačnost, beskonačnost, stvaranje i razaranje, afirmacija i kritičnost, filozofija i akcija.

Dakle, izložba Pogledi na Arhitektonskom fakultetu, izložba o Novoj školi 1971-1973, priče, utisci i sećanja sakupljeni iz razgovora sa nekadašnjim studentima, bila je na svom otvaranju puna i zbilja, kako se to danas kaže, interaktivna, ali stvarno, interdisciplinarna, ali stvarno, sva sinergična, ali stvarno, u živo.

„Dešavanja i revolt 1968. godine uzdrmali su Beogradski univerzitet čiji studenti su protestovali u borbi za ekonomsku i političku demokratizaciju. Burni period nije proizveo veće promene na celokupnom Beogradskom Univerzitetu, ali su potresi odjeknuli na Arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta. Na Arhitektonskom fakultetu je početkom sedamdesetih godina usledio period radikalnih reformi. Protagonista reformi bio je Bogdan Bogdanović, profesor koji je bio među vodećim arhitektama vremena, zbog svog memorijalnog i pisanog stvaralaštva…“

Na početku izložbe Pogledi reprodukcija table oko koje je okačen venac sa natpisom „Stara škola je umrla, duboko žalimo što nije ranije“.

Da, dok su posle 68. godine u razini države i društva, te Partije, bile donošene Smernice za upristojavanje, Bogdan Bogdanović je činio upravo suprotno, pobuna studenata očito je za njega značila i promenu svetonazora za šta je bio spreman, te promenu u pristupu profesiji arhitekte, te i školovanju. „Učio nas je da budemo dobri ljudi“, reći će njegovi studenti.

Pred izložbu, učionica 228, na hodniku Arhitekture srećem Branka Pavića, jednog od ključnih protagonista inovativnih poetika i politika kako na fakultetu, tako i u CZKD, i ne mogu a da se ne setim kada su Branko, Irina Subotić, te studenti došli u CZKD, u očajnom stanju, devedesetih, tada su bili prebijeni, na fakultetu od „nepoznatih“ bodigardova, ili paramilitaraca, to (militaraca), svetlo je bilo isključeno, struja, a onda su momci u crnom sa motkama počeli da mlate. To se nije moglo zbiti '68, ne u prostoru Univerziteta.

Dakle, Bogdan Bogdanović preduzeo je reforme, ali ozbiljne, reforme koje nisu ograničavajuće, već su oslobađale, koje ne proističu iz pristanka, već iz otpora.

Dakle, jednoga dana u CZKD su došle mlade arhitektice Sonja i Irina, kao Olga, Maša i Irina („Tri sestre“, Čehov) i pitale za Bogdana i kada bi se mi pozabavili, kao Bogdanovi domaćini (kad je hteo i kako je hteo) njime, a onda je Ljubica Savković zapela… Tako je nastao skup „Bogdan Bogdanović – Uvod u celinu“.

I kao reakcija na pitanje jednog studenta arhitekture u toku javnog časa u CZKD „Je li to onaj koji je hteo da bombarduje Beograd.

Izložba „Ukleti neimar“ u organizaciji Bine organizovana je 2011. i u pravu je Danica Prodanović kada govori da ono što svi skupa radimo čini kontinuitet kada je reč o Bogdanoviću i ne samo o njemu.

I to je zapravo tema. Dvodnevni rad skupa „Bogdan Bogdanović – Uvod u celinu“ (Jelica Jovanović, Sonja Leboš Filip David, Zoran Lazović, Vladimir Mako, Snežana Ristić, Ivan Ristić, Erich Raith, Vladimir Vuković, Aleksandar Staničić, Aleksa Korolija) bio je ispunjen „do poslednjeg mesta“, svim generacijama. Sećanje na velike i značajne stvaraoce i ljude nosi publiku. I to zato što smo usred „rđave beskonačnosti“ radi da slušamo o junacima. Da slušamo lična sećanja, da gledamo dokumenta, da budemo u prisustvu kontinuiteta stvaralaštva i moći čoveka.

„Timski rad bio je važna odrednica Nove škole, gde je glavna interdisciplinarna tema bila urbana sredina. Na području Beograda obrađivale su se podteme, kao što su istorijski razvoj Beograda, Kalemegdan, beogradska ulica, kultura Beograda, stambena zajednica Beograda, beogradska kuća, zdravlje grada, život na beogradskim rekama, pijace, znaci i simboli, igra dece..“ Igra dece u javnom prostoru, a ne izvođenje u „Delta sitiju“.

Stvarnost nas podstiče da se ogledamo u Bogdanu Bogdanoviću, on nas upućuje na uviđanje stvarnosti, i zato se na neki način, ritualno obnavlja „Nova škola“, kada je reč o Bogdanu mi sedimo u učionici i mislimo.

Danas mislimo o svemu onome što se zbilo između rada Nove škole, o srušenom i podignutom, ne zna se da li je nakaznije to što se rušilo, ili to što se umesto srušenog i pored njega, i na njemu, gradi. Mislimo o lepoti Bogdanovih memorijala (i Bakićevih) i kakav bi to memorijal mogao biti podignut u sećanje na ratove devedesetih sa stanovišta nastavka rata drugim sredstvima. O količini letalnog kiča koji preti novim nasiljem. O uništavanju javnog prostora, o oduzimanju prostora, pogleda, i slobode kretanja od građana, o ogradama i ograđivanju, o uzurpaciji i privatizaciji, o eksploataciji, o dosadi, o gađenju, o ružnoći.

Govoriti i slušati o Bogdanu danas je oblik protesta u odnosu na pervertiranu stvarnost, a Nova škola priziva nove đake, baš kao što oni prizivaju nju, tako je bilo u vremena njenog osnivanja i tako je i danas.