Uprkos dnevne doze vakcinacije sažaljenjem i strahom, što je neka vrsta implozivne katarze sa glavnim mestom radnje u stomaku (gladnom), građani ne gledaju u vrh svojih cipela, i ne saginju glavu kada začuju nešto „provokativno“, „uzurpatorsko“, „protivreformsko“, „protivantikorupcijsko“, i učestvuju u javnom životu.

                        Strah je tema. Strah. Unošenje straha. U ljude. Paralisanje svake aktivnosti, ucena, pretnja, i neprekidna obećavanja bolje budućnosti.

                        Ipak, stvarnost je prisutna. Ljudi govore, pitaju, bune se.

                        Sadašnja vlast bi da bude hronična, a ne akutna.

                         I zato je akutnu vlast uhvatio neizdrž, ne mogu da sačekaju da ombudsmanu Saši Jankoviću istekne mandat, nestrpljivi su i nervozni.

                        „Ne radi se o slučaju da li je bilo oružja ili ne, već o tome da je jedan čovek izgubio život. Da li se sam ubio ili se desilo nešto drugo, ne mogu da utvrdim“, Nebojša Stefanović (rekao na konferenciji za štampu Ministarstva unutrašnjih poslova).

                        Ministarstvo unutrašnjih poslova i Tužilaštvo znaju da je 1993. tragična osoba izvršila samoubistvo pištoljem i da se nije „desilo ništa drugo, ne mogu da utvrdim“, kako kaže Nebojša Stefanović. Ministar i Ministarstvo znaju da za tragično samoubistvo ne postoji ničija ni prekršajna ni krivična odgovornost, a ni moralna ombudsmana Saše Jankovića. Nebojša Stefanović ne odaje utisak da sadrži bar dva lika od „Tri Evina lika“. Nebojša Stefanović zna što znaju i tužioci i MUP još od 1993. godine. I zna da se nije „desilo nešto drugo“. Međutim, akutna izvršna vlast, pa i ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović znaju da je zadatak ombudsmana da kontroliše izvršnu vlast, a Saša Janković upravo to radi, a akutna izvršna vlast ne može to da izdrži i zato ih hvata neizdrž. Kada istekne mandat Saši Jankoviću, biće u prilici da izglasaju putem većine SNS-a u Skupštini „Omudsmana specijalis“ koji neće kontrolisati izvršnu vlast, kao što je većina SNS-a u Skupštini izglasala leks specijalis „Beograd na vodi“.

                        Aluzivan govor, onako komšijski, kako se susetke na stepeništu preganjaju držeći ruke o struk, po kome je: „možda tako… ili se desilo nešto drugo“, ili „ipak“ e ne bi li u „svesti“ ili u „podsvesti“ ili bez ikakve svesti onih „za koje se za sve čini“, u čije se ime sve „dešava“, e ne bi li akutna vlast prešla u hroničnu. Ta opasnost postoji. Ombudsman nije u sukobu sa SNS-om i Vladom, već je SNS u sukobu sa ombudsmanom Republike Srbije.

                        „Već sklopljeni i budući ugovori o kupoprodaji, dugoročnom zakupu i dr. sklapaju se mimo javnog oglasa. Nadmetanja i mogućnosti da im pristupi bilo ko drugi osim državljanina Ujedinjenih Arapskih Emirata. A to je suprotno Ustavu Srbije“ (Momčilo Grubač, Danas. 22 april). I dodaje: „Vlada Republike Srbije ima potpuno odrešene ruke, tj. ne vezuje je nijedan propis domaćeg zakonodavstva. Celokupan pravni poredak Republike Srbije u tim slučajevima je suspendovan“.

                        Dakle, ako imamo leks specijalis (Beograd na vodi), onda je neophodan i „Ombudsman specijalis“, to jest onaj po volji SNS-a.

                        I tome služe aluzivne reči, konvulzivne logoreje, koje imaju za cilj da ostanu i lebde iznad glava grđana Srbije. Da optuže, onako, nedokazivo, jer je infamno, besprizorno i pre svega netačno. Ima Nenad Čanak decenijsko iskustvo sa Radikalima kada kaže „Ako se usprotiviš, i kosti će ispadati iz ormara.“

                        A ormari jesu puni kostiju, „tuđih“ i „drugih“, Dade Vujasinović, Ibarske magistrale, Ivana Stambolića, Slavka Ćuruvije, Milana Pantića, Zorana Đinđića, pobijenih i raseljenih, građana, raseljenih gradova i sela. Zato za „ostajanje u devedesetim“ treba proglasiti sve koji su skloni tačnosti, za razliku od, na primer, Nebojše Stefanovića.

                        Kontinuitet su papiri koje Radikali – Naprednjaci uvek nose, ne čitav fajl, već ono što je „korisno“ istrgnuti, nikad celina, nego istrgnuće – to je modus operandi. I tim čerecima mašu svih dvadeset i pet godina.

                        Naime, činjenice su ono sa čim su u sukobu, činjenice, a ne „ono što se dogovorimo da one jesu“ (Danilo Kiš „Grobnica za Borisa Davidoviča“).

             Ombudsman Saša Janković, koji iznosi činjenice, je onaj koji ometa da one budu „ono što se dogovorimo“, ili onaj koji u ime Republike Srbije i njenog Ustava, štiti građane, a ne SNS i akutnu izvršnu vlast. Činjenice su izvor uznemirenja i nestrpljena. I zato se tako žuri, i preko leševa kada je trebalo.

                         „Muka mi je“, najčešće su reč građana Srbije. I „ne mogu to ni da gledam, ni da slušam“.

                        „Hiljadu puta ponovljena laž postaje istina“, „hiljadu puta ponovljena laž postaje istina“, Gebelsovo načelo propagande, toliko puta citirano kao učinkovito, ima svoj kraj kada preraste u stereotip, kada se i to potpuno zagadi, kada „prevrši meru“ čak i apsurda bahatog nihilizma, ili potpunog i bezočnog previđanja svake žive ljudske inteligencije ili „žive sile“. Ne da se zaboraviti kada je akutna vlast bila smrtonosna vlast, devedesetih, uspela je da ubedi skoro sve u Srbiji da je i pomračenje sunca smrtonosno.

                        „Mnogo puta izrečena laž ne postaje istina“, Saša Janković, omudsman. Mnogo puta izrečena laž ne postaje istina.