Eto, u Blicu izlazi uzbuđen članak „Kraljica instrumenata skuplja prašinu“, reč je o orguljama u Dvorani doma sindikata, „još iz vremena stare Jugoslavije“, instrumentu iz doba kada je i naše krajeve zahvatila moderna. Kako beše, modernizacija, elektrifikacija, te su se i u svim mestima Srbije zidali domovi kulture, sada stecišta raznoraznih butika, isparcelisani u nekakve korisne prostorčiće gde se pere novac preprodajom fetišne robe za zapadno umunduravanje.
Orgulje se sa svim svojim visovima nalaze iza bioskopskog platna.
Dakle, prvo beše sindikat, pa onda Dvorana doma sindikata, pa onda orgulje, a sve na Trgu Marksa i Engelsa.
Na kome danas, sreća, izraste drveće, sigurno u vezi sa likom i delom Nikole Pašića, toliko inspirativnim u novija vremena, a onda upuštenim, puštenim niz vodu, budući da je „učinio sve“ kako bi ova zemlja bila i na Dunavu i na moru, što je sasvim drugi tip mišljenja od mišljenja onih koji su ga u svoje svrhe, kad im je trebalo, toliko citirali.
A nema ni bioskopa, te se sada Žilnikov film „Stara škola kapitalizma“, prikazuje tačno i sa pravom po selima Vojvodine, kažu kako je na projekcijama po hiljadu ljudi.
Sećate li se dana u kome je „Jugoslovenska knjiga“ postala parfimerija. Jedna od četiri u neposrednoj blizini.
To mu dođe dan u kome je autorstvo, produkcija, zamenjeno za trgovinu, strogo kontrolisanu, naravno.
Možda ćemo jednog dana obeležavati taj dan, možda će postojati neka tabla, neki znak, neki ritual, neki pomen.
Hoću da kažem, šta je sve trebalo učiniti, slupati, kako teče proces do orgulja koje skupljaju prašinu.
Kažu da zapuštanje orgulja može biti i u vezi sa, da tako kažem, određenom odioznošću prema katoličanstvu, neko je, recimo, identifikovao neke stvari, kako to već biva, „ćirilica – pravoslavlje“, „latinica – katoličanstvo“ i sve to, sve te strašne
gluposti, no rezultat je u onim slabašnim zvonima što se u podne oglašavaju sa „Mi zidamo Hram, a Hram zida nas“, i u orguljama koje ne sviraju, što ne znači da nema onih koji to ne umeju da rade.
I onih koji tu muziku ne bi slušali.
Kakvo je „jedinstvo težnji“ u jednoj državi nužno da bi negde na njenom vrhu, kao toponim, ili kao njegov „pars pro toto“, detalj koji pokazuje celinu, bilo orgulja, to jeste, da bi se bivalo i kroz orgulje.
Ili metro, ili most, ili prag.
Dakle, kako da postoji i radi Narodno pozorište i Narodni muzej? Na koje se „kapacitete“i „resurse“ naslanjaju ove institucije od nacionalnog značaja, i ne samo one? Ili, kakva je nužna transformacija i tranzicija ovih institucija? Kako da one, u istom sastavu, pređu, ne u novi sistem, kakav je bio predlog Ante Markovića za čitavu zemlju, odbačen predlog, već da one „funkcionišu“ u drugom sastavu u i drugoj, novoj zemlji?
Ili, hajde da pogledamo ono „od čega se živi“, ili „od čega ćemo leba jesti“. Objavljeno je tu pre neki dan kako „Din“ ili „Filip Moris“ u Nišu otpušta tri stotine radnika, i da će oni dobiti „otpremninu“ od milion pet stotina hiljada dinara.
Svojevremeno, u trenutku privatizacije „Dina“, i u vreme Đinđićeve vlade, otpremnine su iznosile između četrdeset pet i pedeset hiljada evra. Euđenio Sidoli, tadašnji menadžer i direktor „Dina“: imao je nameru da „diže“ čitav život, pa i prosvetni i kulturni u Nišu.
Dakle, nije se radilo samo o tome da se kupe autobusi, pa da javni saobraćaj bude bolji, nego da se stvara ljudski, obrazovni i proizvodni kapital koji će, u jadnom programiranom vremenu imati zahtev za boljim saobraćajem, te ga time i kreirati.
Kao što su otpremnine bile tolike da se sa njima može početi promenjeni život.
Slično je i sa kulturom, nije u pitanju da se organizuje festival, ili dovede neka zvezda, već da se u Nišu stvori infrastruktura koja zahteva i omogućava da nekadašnje repertoarsko pozorište, najstarije u Srbiji, Narodno pozorište, igra svako veče predstavu, pa i za studente kojima su omogućene stipendije za unapređivanje i školovanje, u zemlji i inostranstvu. Te da se konačno otključa klavir koji stoji zarobljen zbog raznoraznih tužbi, a ne da se svakog puta po skupe pare dovlači isti iz Beograda.
Preduslov za to je bilo i stimulisanje proizvodnje duvana u ovoj zemlji.
Šta je sa proizvodnjom duvana, ili je bilo nekome unosnije da se duvan uvozi.
Koliko je pao „vrednosni sistem“ ove zemlje u vremenu između tadašnjih i današnje otpremnine.
Ili, zar nije trebalo prvo opremiti laboratoriju koja je u stanju da pregleda šljive pre nego što krenu za Rusiju, ili je jeftinije da one čuče na granici dok svi ventilatori duvaju u njih, jer kapaciteti laboratorije ne mogu da „odrade svoj posao“.
Ili, svakim danom i sve više, niže i niže.
Do orgulja „koje skupljaju prašinu“.
Sve do časa u kome do ulaska u Evropsku uniju „tamo nema ništa, samo stari Pišta svira kontrabas.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
