Ostrvo Justero

Oduvek se vodila rasprava između socijaldemokrata i moderata, da školovanje i zdravstvo imaju biti besplatni, to jeste plaćeni iz poreza građana Švedske i da se na zdravstvu i školstvu ne može zarađivati. Ima privatnih bolnica i škola što je kroz poreze regulisano zakonom, no svaki građanin može računati da ma koliko bolestan bio, biće obezbeđen.

Ulof Palme je provodio odmor na ostrvu Gotland, živeo sa porodicom kod seljaka, u kuci bez struje i vode, jer je tako hteo, socijaldemokrata, palio petrolejku i čitao Bulgakova, vadio vodu iz bunara, jer mu je to bio stav, na telefon išao kod seljaka od koga je iznajmljivao kuću. I koji bi mu prišao da ga prekine u slučajevima poziva za koje je znao, naučio, da Premijer mora i želi da odgovori.

Letos se na otoku Justero pojavio letak, anoniman, na papiru A4, na kome piše, predlaže se da se proteraju svi oni koji tu nisu rođeni. Onda se pojavio i riflet, plavi, švedskih demokrata, onako pristojno, lepo, umereno, no sa dosta sličnim tezama, nekim koje dobro poznajemo „iza ćoška čeka“ uvek na krivini, društvenoj i demokratskoj – „Alternativa za Švedsku“, koja ne bi da se bavi politikom, ali bi da uđe u parlament. Možda na estetskoj osnovi i na razdvajanju politike i kulture, demokratije i kulture. To su oni koji uvek i uđu u parlament, jer se svi drugi prepadnu i budu pristojni i tolerantni i misle da će ih kompromis spasiti od propasti.

Međutim građani ostrva nisu spavali i nisu „preživljavali“, već su se odmah udružili protiv ksenofobije, peticija protivljenja predlozima letaka i rifleta, anonimnih i potpisanih, partijskih, odmah je počela da kruži. Nećemo, ne damo, nećemo dozvoliti, mi Šveđani ne mislimo tako, Ne desnici, nema „alternative“ za društvo kakvo smo gradili.

Mediji su prepuni devojke Elin Eršon, dvadesetjednogodišnje, koja je, saznavši da je u avionu Avganistanac koji ima biti deportovan, odbila da sedne, i stajala je, citirajući sve zakonske propise, dok, da bi avion krenuo, nisu pustili i nju i Avganistanca da izađu i idu svojim putem.

Tri meseca na Severu i na otoku nije bilo kiše, moji domaćini kao i susedi gledaju u breze koje su klonule, njima treba puno vode. Kada skočiš u Baltičko more nema onog da se smrzneš i protreseš, toplo je. Kažu da tako nije bilo tri stotine godina. Šveđani nemaju er kondišne, nisu im bili potrebni. Požari, gore šume, evakuisano stanovništvo, priskaču u pomoć EU snage. Protivpožarne. Šume se teško gase, nije moguće kroz njih se probiti do zapaljenih mesta, kopaju se jendeci kroz koje se provlače creva, i izveštava se na televiziji iz časa u čas. To nisu fejk njuz, stručnjaci, izveštaji sa terena, posebno o požarima na Jugu, u Grčkoj i sve to traje, intervjui sa evakuisanim građanima, I pred kraj dnevnika, posle svetskih vesti, evo i Kralja na mestu požara, priča sa vatrogascima i stanovnicima, stoje muškarci u krug i razgovaraju. Prva vest bi to bila na svim našim javnim servisima, što ne znači da navijam za monarhiju, ali ni za Predsednika, u prvom, drugom ili trećem minutu, četvrtom, petom, beskonačnom.

Na otvaranju Stokholma kao evropske prestonice kulture davne 1998. sjatio se čitav svet, svi ministri kulture, gradonačelnici, i političari, ali nigde nije bilo nikakvih body gardova, straža, ni piarova, nije bilo posebnih ulazaka za specijalne goste, nije bilo opšteprihvaćenog rata protiv terorizma, i „stabilnosti“ i „sigurnosti“, i svega što se diglo kao panika i ucena, a ne kao poduka posle septembra 11, pa su uzalud upozoravali Suzan Sontag i Norman Majler i drugi, šta će sve iz Bušovog golfa proizaći. Istoričari, i ne samo istoričari znaju da kažu kako ne postoje direktne istorijske analogije, no ponekad mi se čini da je to samo uslovno , ili da se istorija ne da naučiti jer ni Tomasu Manu u vreme nastanka nacizma, ni Alberu Kamiju posle Drugog svetskog rata nije uspelo da izvesti i osvesti o tome šta se događa, naime poziv na odgovornost na ono što će biti, ili što će se „dogoditi“ ukoliko odgovornost prestane da bude temeljna vrednost. Na šta upozorava dramatični i tužni intervju DŽordža Soroša (Jovan Ćirilov mi je uvek govorio da je pravilno govoriti i pisati Šoroš) u „New Yor Timesu“ koji, između ostalog, sadrži i optužnicu, u pitanju, s obzirom na „čaršiju“ ili fejk vesti, za saradnju sa fašistima, što se svodi ili iza čega stoji antisemitizam koji ide dotle da je Soroš kriv zato što je preživeo, kao i njegovi preživeli sunarodnici, mora da su bili krivi. On je ipak antropološki optimista, kao što su bili i mnogi koji su tridesetih upozoravali, o čemu na otoku vodimo duge razgovore dok u sred šume zazivamo kišu, a povodom knjige koja je više nego upozorenje „Plemstvo duha“, Roba Rimena. U kojoj na jednom mestu stoji šta stoji iza pristojnosti koja je zamenila dobro i dobrotu, kao još jednu temeljnu vrednost, osnovu postojanja solidarnosti. Što upućuje na to da će evropski mir i „stabilnost“ održavati i čuvati policija i administracija. Do zatvorenih društava. Sa mogućom organizacijom i novih snaga reda koje će čuvati identitete i suverenitete, nacionalizme i populizme, desnicu. Bez prošlosti, bez onoga što je bilo, novi ljudi, nova društva. Na kruzerima protiv imigranata i izbeglica.

Kažu kako paprat raste tamo gde je priroda nenarušena i gde je okoliš zdrav, što znači da su ljudi koji tu žive zdravi u glavu i da čuvaju ono što im život omogućava. Ne ratuje se sa prirodom kao ni među ljudima, ne pokazuje se imanje, ne demonstrira se moć, ne na štetu suseda i ne protivprirodnim bludom i ponižavanjem prostora, i sveg živog sveta na tom prostoru i nad ovim vremenom. Prevratom sloboda u pristajanje i poslušnost. Poštovanje prirode i ljudi nalaže negu, to jeste kulturu. Prosto stanovnici Justera ne rade ono što ljudi ne bi trebalo da rade, a kada urade to što se činilo nemogućim da bi učinili, najčešće je kasno.

Tako da nada nekako prirodno nadođe među prijateljima i demokratama u živo, u detaljima u kojima, kao što je poznato „đavo se krije“, kada „udarite“ kroz šumu i kroz paprat, a vraćajući se kući na nastavak razgovora u kome nema „objektivnog zajedništva“ (Piter Bruk) već ravnopravnog dijaloga, svratite do drveta trešnje, negovanog tako da se možete dohvatiti trešanja koje su na Severu i na Baltiku upravo zrele. I ne znate da li da da ih samo gledate, ili da ih se do mile volje i najedete.