Otpor estetike

 Istorijske analogije nisu presudne, ali su ipak uputne. U „O Nemačkoj“ Herman Broh kaže: „Da bi se nešto videlo za to je potrebna volja“. Njegov mlađi kolega Cilzdorf piše Brohu o užasima razrušene Nemačke, Broh (koji je u Americi) odgovara da ga u potpunosti razume, ali ipak ima pitanje: „Ali gde su nacisti?“ Predstava je igrana u izuzetnoj scenografiji Branka Pavića, na crno-belim šahovskim površinama u kojoj su figurirale kutije „Crvenog krsta“, humanitarne pomoći.

ožda bismo ozbiljnije i kompleksnije shvatali naše današnje prilike „situaciju“ i „atmosferu“ kada bismo imali nešto više uvida u nemačku denacifikaciju, u period vladavine Konrada Adenaura, to jest sve do kraja šezdesetih i početka sedamdesetih kada počinje u Nemačkoj otkriće i suočavanje studenata i ne samo studenata sa zlodelom njihovih roditelja. Jer nisu mogli doći na vlast nemački komunisti koji su se od trideset i prve do kraja rata borili protiv nacizma, klasno i obrazovno (jer levica obrazuje, dok desnica regrutuje, to je bar jasno, zar ne?), zato što su najbolnije moguće i najužasnije egzekutirani i proganjani.

Tema je dakle nemački komunistički otpor nacizmu, ne u ime „konkurentske moći“, i ne za račun „jedne druge imperije“, u ovom slučaju staljinske – tako je naime povijest pokušala presuditi njemačkom lijevom otporu do danas – već u ime najboljih kulturnih tradicija cijeloga kulturnog čovječanstva; u ime estetskog otpora brutalnoj, nagoj a tako silovitoj ružnoći same nacističke „estetike“. Naravno da Vajs u ovoj pozno iskomponovanoj fugi ispituje odnose melanholije i utopije, kako primećuje Majer, što je inače par – utopija/melanholija – koji jedan Bloh, najveći mislilac i pjesnik utopije, drži skoro opozitnim. Uistinu, veliki utopijski nacrti progone melanholiju, no mnogi istraživači ovog nesigurnog minskog polja drže da je baš melanholija zakoniti posledak…

Lijeva je utopija u Njemačkoj skršena, drži Vajs, savezničkom pobjedom, a u dogovoru sa Staljinom, što ovom tjeku daje osobit tragičan prizvuk. Njemački komunisti na dva su načina nestali iz povijesti: prvo, raspršeni su i likvidirani od strane Gestapoa; a onda su „pobijedili“, vrativši se, a to se odnosilo na one kojima je uspelo izbjeći u sovjetsku zonu ratnih operacija, na sovjetskim tenkovima. Na njih je zapalo zasnovati „prvu socijalističku državu na njemačkom tlu“ koja je nažalost ostala jedno strašilo. Oni najbolji pali su u ratu na „domovinskoj fronti“. O tome je Vajsov kolosalni roman – piše ko drugi do Slobodan Šnajder, od koga sam pozajmila naslov ovog teksta, o „Estetici otpora“ Petera Vajsa što će se kao predstava promovirati u subotu u HAU teatru u Berlinu. (Prva promocija odigrala se u CZKD, Oliver Štiks, i reditelj predstave Oliver Frljić, te Srećko Horvat, prošloga meseca ove godine.) Razgovor, promociju vodiće ko drugi do Boris Buden.

islim, naravno, šta bi sve trebalo reći. Jer, zapravo, radi se o Evropi danas, i to je tema koja nas, paradoksalno, ali definitivno i u suštini spaja sa samom prirodom jednog istorijskog procesa, koji, možda, nalikuje više tridesetim nego onim što se kod nas sada već kao opšte mesto izgovara, devedesetim. Šta je zapravo bitka za Evropu na njenim sopstvenim tradicijama, kritici, sumnji i „egalite, graternite, liberte“. Je li danas većina stanovništva „četvrti stalež“, i kako da se istorija, ne naravno u jednostavnoj analogiji „nikada ne ponovi“.

 – Šizofrena je bila i pozicija njemačkih komunista između Hitlerova čekića i Staljinova nakovnja. Engleskom likvidacijom Marksovih partizana, koje je Staljin potezom pera naprosto izručio, potom Staljinskim pokušajem obračuna s Titovim pokretom, kojemu Vajs jedino priznaje povijesnu veličinu samostalnosti, počinje epoha „socijalizma u jednoj državi“, to jest njegove odbrane po svaku cijenu, pa i po cijenu izručenja svih ostalih levih pokreta, od kojih se jedino Tito otrgao staljinskom bratskom zagrljaju. Sa komunizmom u kojeg su vjerovali njemački komunisti koje je dao posmicati Hitler ovo više nije imalo nikakve veze – opet će Šnajder. „Istok“ i „Zapad“, levo i desno.

„Da bi se nešto videlo, za to je potrebna volja“. Šta mi imamo da kažemo sa iskustvom ratova devedesetih, preinačavanja istorije, i mogućeg nacrta jedne suštinske „kulturne politike“. I to u kontekstu bolnog i tragično uzbudljivog Vajsovog romana „Estetika otpora“. Koji je, u neku ruku, i memorijalizacija, upis u istoriju i, ne rehabilitacija, već nešto mnogo složenije imanentno veličini, opevanje, estetika otpora sa onima koje je uverenje i činjenje koštalo života. Dakle, jedna, teško nadmašiva forma sećanja, ali, opet, bez direktnih analogija, veoma inspirativna. Više od toga, razina te odanosti kritička je aberacija celokupnog našeg zaborava i samozaborava. I to mi se čini ključnim mestom rasprave i cene ravnopravnosti kada je o Evropi i nama reč.