Parola snađi se

Odgovor da je onaj drugi ukrao, pa zato mogu i ja, ipak je bio nekako nezadovoljavajući i neprihvatljiv.

„I to ti kažem za tvoje dobro“, imao je običaj da kaže roditelj.

Šta danas da kažu „deca“ (pojam usvojen u vreme haosa prilikom Parade ponosa) o onome što im roditelji čine, kada „mrtvi-hladni“ i sve više uz osmeh („Jul iz kul“) da je sve ono što im se prigovara ili „stavlja na dušu“, u čitavoj skali zločinačkih postupaka, propaganda one druge strane, druge partije. I tako se obavlja „istorijski kompromis“.

Zašto sada baš od mene počinjete osvetljavanje zločina, kako onih direktnih tako i onih „po komandnoj odgovornosti“. „Nisam samo ja kriv, krivi su i drugi“, ili do datuma tog i tog ja sam pomalo kriv, a onda od datuma tog i tog oni su mnogo više krivi.

To je „stavljanje na glavu“ dugogodišnje omiljene izrike, koja je postala frazom „Nema kolektivnih zločina, postoje samo individualni“.

Kakva je geneza i šta su „koreni“, do „jedenja korenja“, dugog učenja i mnogih pokaznih primera o isplativosti i korisnosti zločina.

Jer, krug je zatvoren, nema te istine koja ne bi bila plod „zavere“ drugih. Ma šta mi videli u stvarnosti, manje je važno od izjava, a posebno predizbornih na konferencijama za štampu, i svakodnevno u medijima, a tek u toku neverovatnih kampanja, kasiranja zastava, izlepljenih postera, naduvanih balona u svakom smislu.

Taj balon, ti baloni, najčešće u bojama zastave, dobijaju nekako oblik metafore.

„Ništa od svega toga nije istina, sve su mi to namestili, sve je to propaganda protiv moje Partije i mene lično.“

Ili „Ti mene ‘Kolubarom’, a ja tebe ‘koferom’.“

U stvari „Ja tebi Jasenovac, a ti meni Blajburg“.

Ili „Ja tebi Srebrenicu, a ti meni Bratunac“.

Mi smo poklali vas, jer ste vi poklali nas.

Toliko smo vaših ubili, koliko ste vi naših pobili, raselili, popljačkali.

Oduvek i zauvek mi smo samo žrtve. I sve što se događa je prvo „međunarodna zavera“ protiv nas, i drugo, zavera „onih drugih“ protiv nas prvih.

Ratovanje, eksproprijacija, privatizacija i uzurpacija svake ideje o opštem dobru i javnom prostoru u bukvalnom, fizičkom smislu, kao i u onom „duhovnom“, na patriotskoj osnovi, postala je „izborna volja građana“ i zaštita „izborne volje građana“. Narod je postao zajednicom.

Ako sam dobro razumela retko ko ima nešto protiv izjave Vojislava Šešelja da sve čemu je težio, parafrazirano, jeste ono što je u srpski grb upisano.

Međutim, ima nešto na šta se možemo sa sigurnošću osloniti, a to je na sve grehe brozovskog i komunističkog režima, te sada ako neko priupita šta se to „događalo“ u međuvremenu, onda je najbolje da se mobilizacija izvrši na disidentskoj osnovi, kao u vreme delovanja Odbora za zaštitu sloboda. Ovoga puta, sasvim izvesno zbog „opravdane odsutnosti“ neće doći Slobodan Milošević, ali nije izvesno da nam se neće vratiti Mirjana Marković.

Kako ćemo sve to da ispričamo deci i na kom jeziku. Kao „benefit“ po „difoltu“.

Direktor jedne uvažene gimnazije u Beogradu je svojevremeno objasnio šta znači „snađi se“. Roditelji od deteta sakriju čokoladu za neku priliku, dete se „snađe“ i nađe je. Pametno je dete, kažu roditelji, „snašlo se“. Pa je tako i prepisalo, snašlo se.

I posle toga se snalazilo. Biće bolje kada dođe i Bogoljub Karić, to će biti „netvorkovanje“ sve do evrointegracija.