Pertej, preko ili dijalog

…te eksploatacije srpskog stanovništva zidanjem fiktivnih bolnica, švercovanju svega i svačega preko „administrativnih granica“ i „alternativnih“ puteva, imaginacija pljačke imala je te razmere da se svaki racionalitet raspadao pred štetočinjarenjem baziranom na mitu o Kosovu, i praksom njegovih „patriotskih“ zaštitnika. Sve se to činilo, vozilo i trgovalo u ime opstanka srpskog naroda na Kosovu. Za početak unutrašnjeg dijaloga o Kosovu valjalo bi znati koje su konsekvence i kakve su posledice po počinioce ovih zlodela.

Dvadeset godina je od prve postjugoslovenske izložbe albanskih umetnika sa Kosova „Pertej“, u prevodu: „Preko“, u selekciji Škeljzena Malićija. CZKD, sa organizacijom Kosovo 2.0, danas radi na programu „Pertej/Beyond/Preko 20 godina“ podržanom od Evropske komisije u Beogradu. Čitava produkcija, naime rezimira i otvara za budućnost dvadesetogodišnju dinamiku saradnje i razvoja „regionalne“ kulturne scene u polju savremene umetnosti. Dakle, dijalog traje dvadeset godina, dijalog sa „drugima“ koji je otvarao i unutar-društveni dijalog.

U ovim novinama Zlatko Paković pre neku nedelju pisao je kako se „tajna večera“ (u predstavi), to jeste inauguracija predsednika, „u živo“ već dogodila u „Enciklopediji živih“, predstavi koju je uradio u CZKD-u, i u koprodukciji sa „Ćendrom Multimedia“ i Jetonom Nezirajem iz Prištine. Precizno, tačno i anticipativno odigrano u predstavi i rečeno u tekstu.

„Enciklopedija živih“ ostvarena je takođe kao projekat Evropske komisije, te Fonda za otvoreno društvo iz Prištine i mogla je biti i značajnije podržana od Ministarstva kulture Srbije, koje u kontekstu evropskih integracija treba da dofinansira evropske projekte. Videćemo, u skladu sa društvenim dijalogom šta će biti odluka povodom projekta „Pertej“.

Istovremeno, Jeton Neziraj i „Ćendra Muiltimedia“, mogli bi biti sa više poštovanja tretirani od strane zvaničnih institucija u Prištini, jer se produkcijom i angažmanom ove organizacije snažno potiče i unutar-društveni dijalog u Prištini.

Dijalog već odavno traje, kroz prevođenja i izdanje („Beton“), sa radom „Krokodila“, i dugoročnim inicijativama nevladinih organizacija, ili civilnog društva. Nije unutar-društveni i među-društveni dijalog prvi put u istoriji, ako se društveni dijalog uopšte može deliti, čini mi se da se može samo umnožavati i usložnjavati, kritičkim mišljenjem i ostvarenjima, naravno.

I odvija se uglavnom preko fondacija, što se preko medija bliskih predsedniku i vlasti, naziva „izdajništvom“, „radom za strane službe“(i to beskrajno traje, koliko i dijalog), to jeste rušenjem vlade preko inostranstva, istog onog faktora koji ne samo da inicira institucionalni dijalog, već i samo funkcionisanje institucija u Srbiji, te i vlade, omogućava opstanak iste.

Istovremeno, nevladine organizacije i organizacije civilnog društva uradile su ogromne poslove u polju ljudskih prava, čiji je svakako i kultura deo, što se razumelo i kada je reč o međunarodnoj zajednici u nekoliko poslednjih godina. Nevladina organizacije radile na svaki način, deleći kosovsku stvarnost i u vreme srpske represije na Kosovu i u periodu nikada proglašenog mira, budući da ni rat nikada nije proglašen, imenovan, analiziran, te da odgovornosti koje iz njega proističu nisu bile ni priznate, ni izrazgovarane u dijalogu, niti osveštene u društvu i državi. Umesto toga, neprestano je trajala haranga protiv saradnje sa „Šiptarima“, jer „oni tako sebe zovu“. Bez obzira na „Majku Arbanašku“ Marka Miljanova.

Fond za humanitarno pravo, Helsinški odbor, Žene u crnom, Beogradski krug i mlada Inicijativa mladih za ljudska prava, Hartefaktfond i Jukom i Građanske inicijative, grupa Spomenik uostalom čitav antiratni pokret nisu „odradile“, već su uradile posao mnogih institucija, pravnih, državnih, instituta i agencija, komisija, delegacija, a o pojedincima koji su bili spremni da prihvate i propagandnu mržnju prema sopstvenoj deci, da ne govorimo, u Jugoslaviji, i onda kada Jugoslavije više nije bilo. Upravo pred sobom držim knjigu, zbornik Nebojše Popova „Kosovski čvor, drešiti ili rešiti“ iz devedesetih, iz vremena Ujdija, pokušaja otvaranja dijaloga unutar-društvenog i među-društvenog.

Pitanje nije samo retoričko, šta bi bilo kada bi bilo, kakav bi bio današnji dijalog ovde i sa Kosovom, da smo davno, na predlog istih organizacija razgovarali da zločin u Srebrenici imenujemo odgovarajućim pojmom – genocid, da smo uspostavili na nivou institucija društva i države dijalog. Da li bi prilike u ovoj zemlji bile ovako „demokratske“ kao što su to danas. I da li bismo bili zemlja „jeftine radne snage“. (Ovde bi trebalo otvoriti dijalog sa predsednikom o samoupravljanju kao „propasti“, i u tom kontekstu pitanje logike prizivanja Josipa Broza Tita, ali to je za drugu priliku, mada je deo iste „logike“, kao i izmeštanje spomenika Dimitriju Tucoviću, prvom i pravom osnivaču dijaloga, a ne rata).

Zašto onda, povodom dijaloga, kordoni policije moraju da čuvaju svaki događaj koji bi se odvijao i bez njih, kada je dijalog o Kosovu nužan u okviru ovog društva. Zašto je i poslednja manifestacija „Mirdita“ peta po redu, izazivala naganjanje na nasilje ne samo lojalnih već i huškaških medija, što za posledicu ima pravu desničarska opsadu, koji, naravno, nisu sami. O čemu svedoči i pokazna vežba svih desničara i u saradnji sa policijom prilikom nasilnog prekida izložbe kosovskih umetnika „Odstupanje“ u galeriji „Kontekst“ 2008, što je nastavljeno do dana današnjeg. Sličan događaj prekida, sa kamenom u ruci, odigrao se neko vreme kasnije kada je isti „paramilitarni“ sastav, sve sami muškarci u teget radnim odelima, u selu Štrpci sprečio dijalog meštana i „izdajnika“, upravo u cilju proizvodnje prizora za „patriotske“ medije.

Cenim to što Filip David i Nataša Kandić (na kioscima sakriveni „Danas“) govore o neprepoznavanju i prepoznavanju realnosti, otvarajući dijalog. Jer je legitimno i legalno, u kontinuitetu, da o tome govore, i ne razumem zašto se onda „izdajništvo“ jednog od protesta „Ne da(vi) mo Beograd“ dokazivalo preko prisustva Albanca sa kečetom.

U stvari, razumem, zato što bi se režim današnji, današnja vlast i i predsednik, morali namiriti, osnažiti za drušveni dijalog, time što bi „preuzeo odgovornost“ za asanaciju i sanaciju grobnica, za zločine počinjene na Kosovu, za sopstveno učešće u istoriji. Za početak dijaloga bilo bi neophodno i nešto više autorefleksije. Pogotovo što se i odgovornost u nacionalnom i državnom smislu nasleđuje, a ne samo građani i resursi zemlje. Danas bi kao uvod u dijalog predsednik mogao da preuzimanjem odgovornosti, da otvori i imenuje prošlost i time otvori budućnost „za našu decu“.

Nadalje, dijalog podrazumeva ravnopravnost. I ovde nije reč o moralisanju, tako izuporabljavanom uzdasima i čuđenjima iz španskih i turskih serija, monologom predsednika između „molbi“ i „uslišenja“, nije reč o bilo kakvom ucenjivanju, pitanja su tako složena u ovom društvu, da samo budala može biti egoistična, ili egocentrična. A bojim se da toga ima. Sada već običajno pravo predsednika i okoline koja se poređa iza njega je da zasipaju izjavama. Da govore sami i samo govore, napad i odbrana. „Nije istina“, „ovo je istina“, i tačka, uzvik, nigde znaka pitanja. „Dijalog“. Istina, da se primetiti na snimcima i fotografijama da predsednik dijalogizira sa predstavnicima međunarodne zajednice, između „molitve“ i „uslišenja“

Važno je da razumno bavljenje dijalogom, podrazumeva i neku, ako hoćete, formalnu logiku, pa i nešto normativne etike. I da razgovor nužno počiva na pravdi, inače je simulacija dijaloga. I na ravnopravnosti, inače je zloupotreba i debarasiranje od odgovornosti. Tačnije dijalog se mora osloboditi, poravnavanjem istorijske tačnosti i suočenjem sa činjenicama stvarnosti, osloboditi od blasfemije i magme preimenovanja i uzurpiranja vrednosti. A to podrazumeva suočenje sa samim sobom. I slušanje, ne vikanje.

I podrazumeva, pre svega ravnopravno učešće u politici, jer je sve što činimo politika, i kada je reč o pozorištu, o držanju na ulici, i u odeći koju nosimo. Sve što činimo je i političko. Prvo što ima biti demistifikovano je uzurpirano pravo na političnost, pravo na politiku. Ne može ni jedna vlada na ovome svetu, pa ni ova ovdanašnja sanirati istoriju čovečanstva od Aristotela do dana današnjeg, odričući pravo građanima ove zemlje da se bave politikom. I to bi trebalo da prestane da bude optužbom za javno delovanje, za političko delovanje, koje nije privilegija vlasti, već imanentno pravo čoveka koji je tvorac i nosilac države, ona je tvorevina slobodnih građana, njihov suverenitet.

Da se vratim na početak ovog teksta, volja za dijalogom mora biti potkrepljena i praktičnim gestovima, ne može biti samo verbalnim iskazom. Ukoliko nije pokrivena svakodnevnim dokazima, ili manifestacijama te volje, provedena kroz institucije ostaje praznim mestom manipulacije.

Prosto, a i figurativno rečeno, teško da se može zagovarati stabilnost i dijalog, a u strategiji za kulturu imati predlog o zaštiti ćirilice tako što će se porez dodatno naplaćivati za upotrebu latinice. A u odnosu na evrointegracije, zagovarati ovdašnja kultura kao balkanska, srednjevekovna i herojska. Herojstvo je nešto drugo, biti protiv neznanja, laži i improvizovanih populističkih inscenacija bez smisla. Tako je bilo u istoriji, tako je i danas. Rečju nije samo na svim društvenim činiocima da se izjasne i u dijalogu učestvuju, već da se u vladi razgovara o izjavama predsednika povodom „demistifikacije“ mita o Kosovu, i svođenju čitavog pitanja na racionalnost, a u strategiji za kulturu zagovarati upravo obrnuto, epsko i herojsko, i ćirilično. A da ne govorimo o drugim stvarima, u prosveti, pre svega. Čemu i kako učimo decu, na čije se oslobođenje sada pozivamo.