Piljevina je rumena

U takvim situacijama, provereno, lakše je govoriti u trećem licu, to nekako štiti i „hladi“ najtežu moguću situaciju. Uostalom, o postupku kojim se kontrolišu emocije najbolje mogu da svedoče glumci, oni uče kako da emocije prenose na gledaoca, kako da ih izazovu.

Svašta smo videli od onoga što smo čitali, ili učili, svašta smo živeli od onoga što smo mislili da se nikada neće ponoviti, zaista smo bili „on line“ sa svim poslovicama koje je narod umeo da izrekne, „javna tajna“ je jedna od izreka koju gledamo kako se ostvaruje.

Čega se zapravo plaše čuvari javne tajne. Zašto je moguće da se tako dugo ćuti kada se narušava javni interes, kada se on drži u trajnosti. Čuvanje javne tajne princip je nihilističke vlasti, odgovor građana tada je cinizam i nepoverenje. I to prethodi trenutku, koji se poostvaruje, da nema više te sile, ni najbolje namere, ni predloga koji će osvojiti poverenje građana.

Zato, kao proboj kroz konvenciju „javne tajne“, javlja se lični govor, direktno obraćanje, pisanje pisama i tekstova pojedinca onima koji izdaju javni interes, a „preuzeli su odgovornost“. Jer, nema ničega sem nas što stoji između voluntarizma vlasti i javnoga prostora u svakom smislu.

Eto, da se prisetimo šta znači „goloruki narod“.

Za nesreću svih nas platani posečeni u Bulevaru kralja Aleksandra, Bulevaru revolucije; tako su ružičasti, njihov presek je tako crvenkast, kao što je piljevina rumena, sada idite dalje šta je sve bilo i jeste rumeno, ružičasto, crveno. Tako da je teško, veoma teško kontrolisati emocije.

I pred saznanjem o ćutanju o utamničenju beogradskih anarhosindikalista, pa potom o svedočenju iz zatvora Ratibora Trivunca izrečenim u Ninu. Kao i o smicalicama o izboru Gorana Miletića za „mesto u državi“ kojim se može uticati na smanjenje diskriminacije, kao što se Marko Karadžić izložio svojevrsnom maltretiranju zato što radi svoj posao, štiti manjinske interese u ministarstvu koje je upravo za to „zaduženo“.

Da li je moguće da ćemo se ponovo prisećati, posle čitavog „on line“ života sa zločinom i proneverom, Orvelovog „Minimira“, „Ministina“ i „Miniljuba“ dok neprekidno ratuju Okeanija i Istazuja.

Koliko je života, sredstava, kazni, demonstracija, svakojakih borbi uloženo u slobodu medija. I u slobodu. Pa koliko to košta i u šta to treba investirati. U preživaljavanje po svaku cenu i čuvanja „javne tajne“. Koliko košta saglasje oko „javnih tajni“.

Košta poverenja građana. Koji već nemaju poverenja ni u sebe, neprekidnim ometanjem sećanja na ono kada su najbolji bili, neprekidnim omalovažavanjem svakoga uvida i znanja zašto im se i u kom cilju o glavi radi, šta je svrha postupaka vlasti, šta je to u šta vredi investirati svoj glas, i konačno svoj život.

„Nepoverenje je zaista inteligencija oštećenog“, kako bi to rekao jedan filozof, jedan od onih smešnih ljudi koji govori beskorisne stvari, onih stvari i tvari koje se ne daju odmah pojesti, izbaciti, parkirati, kupiti, prodati, uzaptiti za sebe, uneti u svoju kuću, oko kojih se ne da podići ograda ni spustiti zavese.

Gotovo da nema pojave ili prizora koje će danas građanin uzeti takve kakve jesu, gde će racionalno objašnjenje pomoći, već samo slušate odgovore iz sfere „javne tajne“ da je to tako zato što je ovaj od onoga rođak, ovaj od onoga to kupio ili prodao, da si glup zato što je iza toga ono ili onaj, zato što je to odlučio onaj od onoga, pa nadimci, nadimci, ne možeš da ustanoviš o čemu se radi, šta je iza toga što vidiš ili čuješ, ko stoji iza onoga ili onoga, taj mehanizam postao je neprobojan, čvrst i postao je navika, i od pomračenja sunca kada su se svi strpali u kuće, do vakcinacije protiv gripa, do boga, bola i smrti, sve ima neko obrazloženje koji samo znaju čuvari javne tajne i koje vam se saopštavaju u poverenju, ili u poluglasu od straha. Pa više ne znaš ko je živ, a ko je mrtav, ko je „pušten niz vodu“, ko se „utalio“, a ko „ugradio“. Gomila nemogućeg, neimenujućeg jezika, svojevrsni šifrovani međupartijski govor i dogovor, iz koga građaninu može pomoći samo arbitraža onoga ko je nad svim tim. Pa se onda imenom oslovljava, i pišu mu se pisma, otvorena. Govori mu se kao kada popusti konvencija na sahrani, pa bol prevlada znanje o izloženosti i zaštiti, i sve to prosto izleti iz ožalošćenog.

Pa da se prisetim i one priče o čoveku koji je lažno dozivao u pomoć, a onda se jednoga dana vuk stvarno pojavio. I niko mu nije verovao.