"Pobedniku" puca pod nogama

Oni koji na platou uživaju u pejzažu Ušća, pa pogled podignu ka monumentalnoj figuri, uočiće naprslinu koja se proteže od leve noge preko kapitela, duž dorskog stuba na kome se nalazi. Naprslina je dužine oko pola metra. Izgleda kao da je ovaj gorostas, koga je Meštrović izvajao po ugledu na Herkula, iznenada svom jačinom tresnuo nogom o tlo i načinio pukotinu. Procep u kamenu mnogima koji se nađu podno spomenika u prvi mah ne izgleda nimalo naivno, a da li ona može da utiče na stabilnost „Pobednika“ i bezbednost onih koji se nađu u njegovoj blizini, pojasnili su u Zavodu za zaštitu spomenika kulture.“ (Politika, subota, 16 septembar) U daljem tekstu navodi se kako Zavod već duže vremena prati statičnost i stabilnost „Pobednika“, i da je „ispoštovao“ sva pravila struke, da da, ako se nađe u programu za sledeću godinu biće pregledan posebnom tehnologijom i da bi se tada možda moglo tačno znati kolika je dubina naprsline ispod njegovog stopala. I tako dalje – da ne poseduju zvaničnu arhivu iz 1928.

Možda se mogla naći 2000-ih devastiranom Geozavodu po čijim podovima su se vukla dokumenta, kartice i celokupna arhiva svojevremeno uturena u niše i zakucana šper pločama, tako da ne smeta upotrebljivačima spektakularnog prostora u kome su se snimali „spektakularni“ spotovi sve do dodeljivanja prostora Zaštitniku građana, a uz stanovanje Pravosudne akademije, sve do rekonstrukcije i instalacije hedkvotera „Beograda na vodi“.

Ako pažljivije pratimo nekoliko citiranih rečenica iz „Politike“ zapazićemo simbolično značajne Pobednikovog udaraca nogom, ili pokušaja da napravi sledeći korak, te u kakvoj je situaciji stabilnost naše istorije i svih istorijskih pobeda. Puca li pod „Pobednikom“, puca pod svima nama. Razlama se.

 Istovremeno, da bi imali jasniji uvid u kontinuitet stvarnoga odnosa prema baštini, istoriji i njenim tekovinama, te o značaju onoga što sve to simbolizuje, popnite se na Avalu, uz stepenice ka „Neznanom junaku“ i još jednom veličanstvenom Meštroviću; videćete svu žalost naše sadašnje istorijske inferiornosti. Svetla su polupana, baklje više ne gore, olupano je stepenište, tu i tamo, a oboreno drveće ostaje tu gde padne… 2001. godine, na vrhu , kod neznanog junaka, promovisan je predlog moguće kulturne politike oslonjen na modernizam u istoriji Srbije, sa rekapitulacijom evropske kulture, u literaturi, arhitekturi, pozorištu, likovnoj umetnosti – „Moderna, srpski identitet u dvadesetom veku“, promovisan tako što je Rambo Amadeus priredio koncert u podnožju spomenika, a Sergej Trifunović poveo učesnike skupa gore ka spomeniku, sa bakljom , da bi izgovorio „Lament nad Beogradom“ Miloša Crnjanskog. Prethodno je u CZKD-u pročitan i obrazložen Manifest jugoslovenskih intelektualaca 1919. (Branka Prpa). Bila je kasna jesen i kada smo se u to veče penjali ka „Neznanom junaku“ padao je sneg. Ima onih koji to pamte. (Upravo sam se vratila iz Banjaluke sa skupa na kome se govorilo o kulturi i zajednici sećanja.)

U daljem tekstu u Politici govori se o budućem rešenju platoa kod pobednika, postavljanjem, naravno, ničeg drugog do mermera, mermernih ploča, oj mermere, oj Cvetni trgu, i da je za „konačno rešenje“, kako kaže gradonačelnik, potrebno 12 000 000 dinara, a da li će se te pare naći još uvek se ne zna.

„Još novogodišnje rasvete na sumnjivom tenderu“ naslov je teksta u Danasu u ponedeljak, 18. septembra, u pitanju je firma imena na novokomponovanom „srpskom jeziku“ stejdžova, crvenog tepiha, „ispoštovavanja“, „difoltova“. Izdvojiće se još 1,7 miliona evra (kada treba da svetli, da se zasenjuje, onda su cifre u evrima) za novogodišnju rasvetu, i time će se ispuniti obećanje gradonačelnika iz februara ove godine da će „gradske vlasti kupovati još rasvete za novogodišnje praznike, bez obzira šta o tome kažu drugi.“

„Novogodišnju rasvetu vrednu 150 miliona dinara, Beograd je prošle godine kupio od firme „Keep light“ na tenderu čiji su uslovi bili takvi da je samo ova firma mogla da ih ispuni, pisao je portal Pištaljka. Tada su traženi ukrasi identični onima iz kataloga sa fotografijama grčke firme Fotodiastasi, čiji je jedini distributer u Srbiji upravo „Keeo light“ koja je prodala Gradu rasvetu vrednu 46,7 miliona dinara, a takođe je 2015. godine, za novogodišnje osvetljenje od Grada dobila 57,03 miliona dinara.“ (stoji u antrfileu teksta u „Danasu“).

Pa sad vi vidite zašto je Meštrovićev „Pobednik“ „lupio nogom“, da li je hteo da nekuda krene, ili da nas upozori, da ako shvatimo u čemu je stvar možda i ne utekne, možda se „pita“ da li ga zaslužujemo, jer ako ima para za novogodišnju rasvetu koja traje četiri pet meseci, a za njega nema, zašto bi on i dalje stajao onde gde ga je istorija i Meštrović postavio.

Kada već režim operiše sa sopstvenom identifikacijom za simbolima koji mu ne pripadaju, koje preuzima, onda u simboličkoj ravni odnos između „pridržavanja“ „Pobednika“ i novogodišnje rasvete, i opredeljivanje za rasvetu jasno pokazuje kakav je zapravo izbor i „pogled na svet“ uprave Beograda i ove zemlje, te njen „kontinuitet“ i legitimitet. Nije sve to od juče, ali danas blješti punim sjajem i osvetljava jedno pregolemo varvarstvo. I kontinuitet implementacije parole „Mi ćemo promeniti panoramu Beograda“ (Siniša Mali). Ko je to, koji svevišnji, ovlastio trenutne vlasti da menjaju panoramu Beograda. (Neću da pominjem koji bi to evropski gradonačelnik izgovorio da će promeniti panoramu Pariza, Beča, Rima..). Jer, između ostalog, dužni smo da predamo budućim generacijama nasleđe koje smo zatekli dolaskom na ovaj svet, pa i panoramu Beograda, pa i „Pobednika“. Da li smo za to sposobni, ili samo svetlimo kao jednodnevne mušice, i to uz sav napor da se vlasti „ugrade“ u istoriju, i baš se „ugrađuju“, svetleći za Novu godinu. I da je samo to. Gledate, vidite svojim očima i po svetlu i po mraku čitavu vladajuću i, na žalost, odlučujuću „etiku i estetiku“. Svetleće Beograd za sve pare, na oči „Pobednika“, a on će kao onaj bronzani konjanik, Petar Veliki, iz Puškinove pesme odjuriti, ne ka Nevi, već ka Savi reci, ili u Savu.