Politike sećanja

Mali korak Nila Armstronga veliki za čovečanstvo, možda se i nije dogodio, tako kažu ankete, jedni „veruju“, a „drugi ne veruju“. Baš kao što je relativno i da li je čovek nastao od majmuna, ili je to Darvin „smestio“ kreacionizmu. Pod kakav zakon o medijima spada valjanje tih gluposti.

Pa pod političku volju da se sve izrelativizuje, zašto to ne bi posmatrali u skladu sa istorijskim kompromisom, sa tezom da su svi u pravu i da niko nije, da su svi podjednako žrtve i svi podjednako dželati, da su fašisti isto što i antifašisti, da su komunizam i fašizam jedno te isto, da su zločini u toku i na kraju Drugog svetskog rata, opravdanje za sve zločine počinjene u toku ovoga poslednjeg rata, te i posle njega.

Jer, šta će nama nauka i filozofija, šta će nama oruđa za rad, šta će nama znanje o politikama sećanja, šta će nama uvid u druge male korake velike za čovečanstvo kada mi „verujemo“ ili „ne verujemo“, mada, moram priznati nijedan od zvaničnika ne govori da u nešto „ne veruje“, oni „veruju“, veruju da će biti bolje, veruju da kriza neće biti dramatična, veruju da je Kosovo Srbija, veruju da će legalizacijom svih nepravilno sazidanih objekata, divlje gradnje, kojih ima milion, baš koliko i onih koji su napustili ovu zemlju i onoliko njih koji su došli u ovu zemlju, veruju da će to sprečiti dalje divljanje. Da će „podvući crtu“. I to veruje i ministar ekologije sve gledajući u neverovatno unakaženi Zlatibor. No, da se razumemo, to užasno ispoljavanje duboke unutrašnje bolesti društva, u vidu ekološkog užasa, nije posledica onih milion koji su došli, što je privilegija ove zemlje, koju ne razumeju oni što „veruju“, već je plod korupcije države i vlasti.

Pre četrdeset godina, u Rovinju, na tavanu Olje Ivanjicki, gledala sam prenos iskrcavanja Nila Armstronga na Mesec. Olja je imala televizor, naravno. Svi smo jurili uz strme drvene stepenice ka njenom potkrovlju i ka Mesecu, ka velikom poduhvatu i dostignuću čoveka, koliko je samo slika Olja napravila sa Armstrongom i kosmosom.

Iz te večeri, imam jednu od njih. Stvarno, imam taj Oljin prizor čovekovih moći. Iz toga vremena u kome je čovek, Nil Armstrong, načinio svoj mali korak veliki za čovečanstvo.

Nije se napravila prašina, a i kako bi, jer bilo je to na Mesecu.

I sledeća bi Oljina slika sigurno bila kako Barak Obama danas prima nalog nekadašnje posade Apola da se ide na Mars. Baš Barak Obama, niko drugi.

U tom smislu su fenomeni zakonomerni, u tom smislu funkcioniše jedna drukčija politika sećanja. Koja bi mogla da sačuva Lepenski vir u Narodnom muzeju, kao i Narodni muzej sam.

Osuđen je u Hagu Sreten Lukić, za nečuvene zločine u Višegradu, devedest i druge godine. To se „dogodilo“, ne ti zločini su činjenica, hoćete li da raspravljamo da li neko ‘veruje’ ili „ne veruje“ da su se zločini „dogodili“.

Baš kao što sam pre četrdeset godina gledala kako je prvi čovek zakoračio na Mesec, tako sam pre neke noći gledala skupštinsku raspravu o Zakonu u kulturi. Samo bez politike sećanja. Dakle, šta je za naše poslanike kultura. Jedno voluntarističko stanje, bez procesa, u kome bi neka viša sila, recimo da je to Ministarstvo kulture, trebalo da među onima koji godinama sede tamo, i odgovorni su sve do sada za shvatanje kulture kao fotografisanje sa poznatim glumcima u „Gloriji“, odgovorni za tranzicuju „rđave beskonačnosti“ odgovorni za neuviđanje poraza u paralelnom svetu u kome žive, odgovorni za prodaju tvrđave starog Rasa i turskog kupatila u Pazaru ugostiteljskom preduzeću „Lipa“, odgovorni su za devastaciju Arhiva Jugoslavije, budući da je ona za njih bila samo predmet tranzicije socijalističke i svakolike druge imovine u privatno i grupaško vlasništvo, baš kao i teritorija oko Muzeja 25. maj, odgovorni su zbog nepriznavanja genocida u Srebrenici, zbog nesuočavanja sa tekovinama režima Slobodana Miloševića, odgovorni za prevlast Akademije nauka nad Univerzitetom i prisustva desničarskih grupa i organizacija upravo na njemu, odgovorni za udžbenike iz kojih deca uče ono što trenutnoj politici odgovara, odgovorni za shvatanje kulture kao „duhovnosti“, odgovorni za ustupanje prevlasti u „duhovnom“ životu Crkvi, za deberasiranje od svake odgovornosti, odgovorni sa svim dosadašnjim ministarstvima kulture za neuviđanje da je kultura moguće mesto jedne politike sećanja koja bi svojom emancipacijskom ulogom mogla da izvrši ključni društveni preokret. Ovako, neka ministar da pare Narodnom pozorištu, ili Narodnom muzeju, Narodnoj biblioteci koja se još uvek greje na naftu, jer to je dug prema nacionalnoj kulturi, konačno, pitanje identiteta, sa kojim smo do sada, učinili sve što je moguće da ga velikom ljubavlju izdamo, kao i institucije ovoga naroda.