Poraz i nada

Žrtve su prvi put zakopane na Kosovu gde su ubijene, potom iskopane i prenete do Tekije na Dunavu i bačene u Dunav, zatim iz Dunava izvađene i prenete na policijski poligon u Batajnici i tu zakopane.

Na petnaest kilometara od mesta prikazivanja filma „Dubina dva“ Ognjena Glavonjića, u Batajnici je masovna grobnica ubijenih civila, dovezenih hladnjačom do Tekije, potopljene u Dunav, isplivane iz Dunava kada su tela žrtava preneta u Batajnicu i tajno zakopana u masovnu grobnicu.

I to su devedesete.

Jedan film je svojevremeno, odmah posle Dejtonskog sporazuma prikazivan u CZKD-u – „Krik iz groba“, film o genocidu u Srebrenici. Bilo je jako malo publike, uglavnom su bile žene, i jedna je koliko se sećam, jednostavno pala u nesvest. Bilo je tiho i nekako konspirativno, subverzivno. Onda je film nakon 2000. prikazan na B92, i opet je prolazilo vreme, da bi njegovim prikazivanjem na RTS-u postao „šire javan“ i izazvao polemike kako u gledalištu, tako u samom RTS-u, sa konsekvencama za taj „postupak“ naravno.

U filmu Ognjena Glavonjića „Dubina dva“, nema ni jednog živog ili dramskog lika, nema niti jedne bukvalne, doslovne scene, ili prikaza žrtava, ima vode, vetra, reke, šuma i glasova koji rekonstruišu nepočinstvo. I zastrašujućeg i emotivno razarajućeg đubrišta koje ostaje po zemlji nakon zločina. Čudovišni kraj preseljenja ljudi, etničkog čišćenja, pretočenog u uništavanje, ubistvo ljudi, kraj preseljavanja iz života u onaj svet kome se počesto mole zločinci, ispripovedan je prenosno, sa strukturiranom dramaturgijom napetosti kojom se postepeno i sa tenzijom, velikom, postepeno otkriva zapanjujuća tajna, da je tako nešto, kao premeštanje žrtava iz groba u grob moguće, i to unutar civilizacije i kulture koja sa sobom nosi kovčege sa svojim mrtvima, kada odlazi.

Film „Dubina dva“ Ognjena Glavonjića prikazan je u CZKD-u pre dve godine, nisam ga tada gledala, baš sada sam ga ugledala, danas, ovih dana, u ovoj zemlji. Evo tadašnjeg komentara Ivana Čolovića bitnog za današnje „dešavanje“ devedesetih (svaki put kada čujem ili pročitam ovu reč „dešavanje“ zgrozim se, ako na to imam ikakva prava, užasnem se, jer ta reč sadrži svu moguću i enormnu ovdašnju neodgovornost prema „događajima koji su se dogodili“, to otresanje sa sebe koje se pretvorilo u „mirnodopski iskaz „nije do mene“ jedna je od zakonomernih posledica ne-želje i ne-htenja i nemoći uvida u uzroke).

Uzroke poraza.

Uzroci poraza su nesvest o zločinu i skrivanje zločina. „To je ono što je pokrenulo mladog reditelja Ognjena Glavonjića da napravi dokumentarni film „Dubina dva“, potresno svedočenje o ubijanju albanskih civila na Kosovu 1998. i 1999. godine i pokušajima policije i vojske da njihova tela uklone i unište tako što će ih kamionima odvesti daleko od Kosova, zakopati u Batajnici ili baciti u Dunav.“ (Ivan Čolović)

Ognjen Glavonjić zasluženo je dobio prepoznavanje vrednosti svoga filma od kritike i publike na festivalima, ali koliko će vremena proteći da film bude predočen najširoj javnosti.

Međutim, prisustvo velikog broja mladih ljudi svih ovih dana na izložbi i svim događajima u kojima se Fond za humanitarno pravo bavio Kosovom, baš ovih dana, što je bez sumnje stvarni dijalog, govori da će jednoga dana, kako to u istoriji biva, generacije otkriti učešće svojih roditelja u „onome što se dogodilo“.

Po cenu shvatanja poraza, to je izgovorio Ognjen kada smo razgovarali posle prikazivanja filma, tako i ja mislim. Poraz je naša nada. Poraz i trauma mesto su umetnosti i mogućeg početka nečeg sasvim novog. Ognjen upravo završava igrani film kome prethodi „Dubina dva“

Na Oktobarskom salonu 2008, po izboru Bojane Pejić i pod naslovom „Umetnik, Umetnica/Građanin, Građanka“, prvu nagradu dobio je projekat grupe „Spomenik“ pod nazivom: „Matemi reasocijacije“. Projekat se bavi reasocijacijom identiteta ljudi i žena koji su ubijeni u Bosni i neidentifikovani pohranjeni u masovnim grobnicama, a onda premeštani u sekundarne i tercijarne grobnice, te se delovi tela jedne osobe nalaze u više grobnica. Internacionalna komisija za nestale bavila se reasocijalizacijom njihovih identiteta u četiri karike, forenzičari, antropolozi, arheolozi i DNK analitičari.

Damir Arsenijević piše tekst o tome „kako oroditi kost“, kako se dolazi do identiteta i kroz njihov rad se shvata zašto je počinjen genocid, zbog sumanutog viška koji se javlja u zločinu. „Matem“ pojam koji po Lakanu u ovaj rad uvodi filozof Branimir Stojanović je zapravo reasocijacija identiteta, sa jednim pitanjem koje postavlja umetnica Milica Tomić. A to je da se reasocijacijom izvršila i etnifikacija. Naime, nastradali i ubijeni, kao i mi koji smo preživeli jesmo i muškarci i žene, i inženjeri i učitelji, i zanatlije i vernici različitih vera, i šta smo sve još što čini naš identitet, a nismo samo Srbi, Albanci ili Muslimani, ili sve to što smo za vreme „događanja“ bili, a i danas bivamo, ako se to bivstvom može zvati. Razgovaram (ne „pričam“, još jedna reč koja se opasno odomaćuje kao krajnji stepen provincijalizma izvedena iz „moja priča“, „tvoja priča“, već razgovaramo), sa Milicom Tomić koja nailazi, kao i uvek baš kada je nužno, konsekventno i magmatično, suštinski i forenzički govori o procesu rada na ovom projektu (koliko koncentracije treba da ne poludiš), mislim na cipele koje su zaostale i odavale grobnice, na taj beketovski prizor apsurda koga pokušavamo, bezuspešno i u prosecima, da mislimo.

Da se usudiš da misliš o tkivu zločina, da osvestiš put grobnica, onih u Bosni – Matemi reasocijacije, i da TO izađe u Batajnici, kao Dubina Dva.

„Događaji koji su se dogodili“, „događali“ su se u proleće i početkom leta, Ognjen snima film u kasnu jesen i u zimu. Hladno je u „Dubinini dva“, vlažno je, mokro, mulj, prljavština, velika reka, šipražje, drveće i artefakti koje priroda stvara. Priroda u kojoj nema čoveka, predmeti, sada artefakti koji su preostali od ljudi, košulja probušena metkom, lična karta, nagoretine, muzej. Svedoci koji govore, na srpskom i albanskom. Nema „međunarodne zajednice“, sami smo, sa sobom i sa njima, živi sa mrtvima, pred razrešenjem, istinom, porazom i nadom.