Pre deset godina

Jednoga dana prošle godine u ovo vreme, u jutarnjim časovima, iz jedne prostorije začula sam prepoznatljive zvuke iz druge prostorije, bio je to B92, a na programu film o pogibiji i ubistvu vojnika ispred vojne kasarne na Dedinju, odmah pored bolnice „Dragiša Mišović“, a iza benzinske pumpe, preko puta koje danas živi Ivica Dačić, a sa čije sam druge strane, odmah na početku tadašnjeg Bulevara mira, nekadašnjeg Bulevara revolucije, a današnjeg Bulevara kneza Aleksandra Karađorđevića, bila pre deset godina, negde u ovo isto vreme, svedokom toga događaja. Koga je Milovan Bojić, tadačnji „čelnik“ nazvao bombardovanjem bolnice, jedan projektil i jeste odleteo baš pred ulaz u „Dragiše Mišovića“, ali se centralno „događanje“ odvijalo baš pred ulazom u kasarnu, sa kamionom na kome je bio radar i vojnici.

Sve do tih dana, pre deset godina, mislila sam da je Josip Broz autor doktrine i realizacije naselja koje je istovremeno vojno, diplomatsko i civilno. Ta kombinacija objašnjava mnogo toga, kako, recimo, civilna pošta postaje vojna pošta, ili kako škola postaje vojna instalacija, dok je, u stvari, autor jedne takve mezalijanse Kralj Aleksanar Karađorđević.

Tako je to počelo, to da je ulaz u famoznu vojnu kasarnu koja vodi sa Dedinja u Topčider, neposredno pored bolničke ambulante, dok je rezidencija švedske ambasade sa sve tadašnjim ambasadorom Macom Stefansenom neposredno iza ugla. Hajdemo redom, u ovo isto doba godine, devedeset i druge, Milovan Đilas mi je objasnio zašto je važan toponim na početku prekrštavanog Bulevara, „preko puta vas su kasarne sa Mrkšićem i Šljivančaninom, iznad vas je Maršalat, a iza vas su Vojnomedicinska bolnica, te Dolančev čuveni policijski institut“. Kada sam ga pogledala sa pitanjem „i onda“, Đilas mi je rekao „Sve će ovo leteti u vazduh. Bosna će biti razorena i na kraju će Nato intervenisati“. To je bilo devedeset i druge godine.

Naravno da sam se toga setila u noći pre deset godina, u ovo isto vreme u kome je cvetanje trešnje pri kraju i u kome je vreme povremeno veoma toplo a zatim hladnjikavo, vreme je takvo puno potencijalnog znoja, tada je bilo vreme u kome su sirene završavale „događaj“ pred zoru, kada su se uključivale Gemaksove mašine koje su od nekadašnjeg vojnog naselja, oficirskih stanova sa četiri sprata, dva u prizemlju, a dva na spratu, podizale novo naselje dodatkom, uramljivanjem ovih nekadašnjih kućica u nove nastambe dozidane i levo i desno, sa dva sprata iznad i potkrovljem.

Tako je nestajao jedan svet, i nastajao novi svet.

Posle ubistva Slavka Ćuruvije posebno, a i pre toga, nije me obuzimao poseban strah od svega toga što pada, razlog straha nalazio se na zemlji, u ovoj zemlji i po njoj, jednostavno oni su mogli doći na vrata, to baš nije prijatno, pogotovo sa izvesnim saznanjem da se retko ko ikada u razaranju nekadašnje domovine, vratio domu, kući. Živ. Tada, proleće devedeset i devete, kada je bomba udarila ispred kuće i kada su po granama noću skupljali vojnike, Žarko Koraćme je upitao „da li sam spremna to da vidim“, na Kosovu su većbili ubijeni Fehmi Agani i Bajram Keljmendi, sa dva sina, jedan je imao trideset, a drugi petnaest godina. Videla sam tada, kroz ogradu, veliki broj raznih svetala, plavih, crvenih, žutih, čule su se gusenice bornih vozila, kao onda kada su tu prošli tenkovi marta 1991, tada, kada je istorija možda mogla imati drugi tok. Sva ta vozila „dovodila su u red“, ljude, vojnike i okoliš. Koji je rano sledećeg jutra strahovito smrdeo na bitumen, onako kako su nekada smrdela debla namazana bitumenom pre nego što će biti podignuta u električne stubove.

Baš petoga oktobra, ali dve hiljade i četvrte u istoj kasarni, Topčider, ubijeni su vojnici Dražen Milovanovići Dragan Milovanovićzato što su bili svedocima kontinuiteta onoga i onih, koji su, između svih drugih razloga, bili razlogom i katastrofe njihovih kolega aprila devedest i prve. Nato je udario u bolnicu, tako je tada govorio Milovan Bojić. U međuvremenu, podigao je sopstvenu kliniku, baš kao što se ni mašine novih građevinaca nisu pretrgle da otkopavaju ruševine starih objekata. Sedite u parkićizmeđu svih tih toponima, između nekakvog spomenika onima koji su ubijeni u pratnji radara, jer nikako tu i u tom času nisu smeli biti, da bi žrtvom bili, ispred i iznutra kasarne Topčider, te ostataka rezidencijalnog i bolničkog naselja, i rekapitulirajte „priču“, tako danas moderni političari zovu nekadašnja i današnja „događanja“, „pričam ti priču“, „ispričana priča“. Možemo da održimo čas, bez onih kojih više nema, i o tome šta se sve zbivalo u toku intervencije Nato pakta, proleća devedeset i devete, tada kada opasnost nije pretila samo odozgo, veći odozdo.