Muka je postojeće karaktere na političkoj sceni uvesti u bilo kakvu zakonomernu dramsku radnju, bilo po principu kauzaliteta, ili, pak, po fragmentarnom principu.
Drugo, ili ima teksta, a nema konteksta, ili postoji kontekst, ali nema teksta.
Posebno, teško da postoji bilo kakvo razumevanje za stvarni, a onda i simbolički značaj radnje. A analogije se izvode tako što se pokazuje da svako može da čini ono što onaj drugi čini, a ne nikako da nije uputno učiniti ono što se inače ne čini.
Na primer, ukoliko se napiše ili izrekne da nije uputna ili primerna operacija ministra zdravstva u inostranstvu, moguće je da se nađe za opravdano da, recimo, ministra policije čuva švajcarska garda, zašto da ne. U suprotnom, može biti zamereno, ili uvaljeno, kritičaru švajcarske garde ispred kuće ministra policije, da vodi kampanju protiv dotičnog, ili, pak, partije kojoj pripada, i to u interesu one druge strane.
Najbolje je da svi budemo neprekidno ucenjeni optužbom da politički miniramo demokratski konsenzus opšteg dogovora o nenapadanju. Ili, bolje rečeno da će svaki kritički akt biti protumačen političkim namerama i zaverama „one druge strane“.
I da zaćutimo, što većini građana polazi za rukom zbog proste činjenice da se jednostavno ne da razumeti čemu je, na primer, satelit imao da služi.
Zaplet tako postaje, sa jedne strane mističan, a sa druge strane, šta se može pomisliti, sem da je neko imao neki posebni i samo sebi, ili pripadajućoj partiji koristan razlog. A ustanovljavanje toga razloga, e to već znači zlomisao u prilog „nekima“ ili „nekome“.
Nema te stvari koja neće biti pripisana predizbornoj kampanji one druge strane. I nema te svinjarije koja neće biti razmazivana političkim razlozima. Koji se zapravo ne mogu ustanoviti, jer se ne radi o političkoj konfrontaciji, niti o sukobu različitih politika, već samo o sukobu interesa, ličnih i partijskih.
Zaista ne znam ko to ima politički razlog da ometa Velimira Ilića ukoliko mu se spočitava odbrana optuženog stručnjaka za železnice, Šarančića.
Jer otkud uopšte Šarančić tu gde je bio, u kom svojstvu, u kom agregatnom stanju, sa kojim kompetencijama i zašto.
Nije neki kumst govoriti o utučenom i tužnom Ilićevom licu, o njegovoj ubijenoj i namučenoj faci dok se žali da mu se sve to politički smešta. Bedno je insistirati na držanju čoveka koji inscenira napade s leđa dok se jasno vidi da su izvedeni spreda.
Baš kao što je i kulturološki bedno obarati se na Gucu, sred sveopšte pornografije elitne kulture i „duhovnog“ života po skupu cenu, ali uzmimo to samo kao toponim gušenja svake javne reči i svakog dijaloga.
Tačno je to kako se pravda postupak ministra zdravlja kao pravo na privatno, na lične razloge.
Jer je u stvari javni život privatni život, a javna odgovornost privatna stvar, u stvari, svaka odgovornost je privatna stvar.
Iz toga proističe da je javnost apsurdna, i nepostojeća.
A kritika nepostojeće politike politički motivisana.
Po tome su političari sasvim nezavisni i neobavezni, a svako razmatranje njihovog činodejstvovanja i odgovornosti predstavlja političku delatnost.
Politika se, dakle, odvija među onima koji nemaju nikakve instrumente ni vlasti, ni sile, ni funkcije, ni mogućnosti upravljanja institucijama sistema.
Jednostavno, u razvlašćenom parlamentu može se činiti sve što vam padne na pamet, a kritika toga parlamenta je politički napad na institucije sistema. A onda redom, napad na zdravstveni sistem, napad na sudski sistem, napad na naciju, napad na državu…
Prema objavljenoj anketi osamdeset i još nešto posto građana najmanje veruju Partijama. Koje će, uprkos toj činjenici izaći na izbore i voditi kampanje za glasove tih osamdeset i nešto posto građana koji im ne veruju. I tokom kojih će svaki upit biti proglašavan za neprijateljsku propagandu.
Nije li onda krajnje vreme da vlast, da to tako skupno nazovem, počne da vrši pritisak na društvo i građane, e ne bi li onda kao izabrana manjina počela da menja neizabranu većinu. Dakle, da vlast proglasi sebe za nevladinu organizaciju.
Ako onih petnaest ili šesnaest posto koji veruju Partijama, vladaju, u ime demokratije, demokratijom kao konscenzusom većine, biće da je tačno onaj procenat koji raspolaže državom. A pri tome je, ne samo kako Velimir Ilić kaže, svako razmatranje takvih činjenica politički motivisano.
Jeste, jer predstavlja zahtev za politikom i za javnošću.
I jedini način da se politika vrati iz privatnog u javno. Što je očigledno i zahtev većine građana koji ne veruju Partijama.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
