Prljave reke nose sve

 Koje već danima zatičem u istom sastavu odlazeći iz CZKD-a iza ponoći, kada se red već formira ispred nemačkog konzulata u Birčaninovoj i vraćajući se sledećeg jutra.

Kako bi bilo da parlamentarci ovde provedu jednu noć, a da istovremeno i misle o tome kako etnički čiste i one preostale Srbe na Kosovu prihvatajući da oni nisu državljani, pa se ne mogu pomeriti sa Kosova koje je u sastavu suverene države. Ne, budući da se ne misli, a i da se nema nikakve potrebe za mišljenjem, verovatno će se dalja proizvodnja očišćenih smatrati za posledicu, a nikako za razlog političkog procesa. Za „koletaralnu štetu“.

Da biste sve to izveli ističući princip „svako radi svoj posao“, što znači da odričete svako angažovanje za celinu, pa i mišljenjenje u bilo kakvim odgovornim kategorijama, da biste očistili ionako tanku nit sposobnosti aprastrahovanja, te bilo kakve veze ismeđu premisa i zaključaka, najbolje je da do kraja dotučete prosvetu u ovoj zemlji, da proizvedete sledeće generacije nemislećih bića, ukoliko vam ona to dozvole, te da ih učinite potpuno ne samo agnostičnim, već i bezosećajnim. Znanje i empatija nekako idu zajedno, pa zašto se ne bismo rešili te napasti da svet nije u segmentima i da su ideje nešto što u krajnjoj konsekvenci, proizvodi i novac. Kad je bolje da se samo trguje. Jer bilo kakvom proizvodnjom se zaista tako lako ne obogaćuje, četiri puta više donosi samo trgovina. Svim i svačim, pa i ljudima.

Sećate li se kada su ministarstva finansija i ministarstva sile i policije bile glavna „meta za potkusirivanje“ i „jezičak na vagi“, bilo je najvažnije dospeti tamo, zauzeti položaj. To je bilo čišćenje prostora „za sebe“, za svoju partiju i za svoju trupu, grupu. To je bilo oko tela, oko materijalnog, oko fizičkog, oko faktografskog, oko zemljišta, oko poseda, oko krajnjeg učinka uspostavljanja kontrole nad teritorijom. To je bila feudalizacija, koja, naravno, ne može bez varvarizacije. Ali pošto kultura nije pitanje teritorije, kao ni nesretni uništeni identitet, uspostavlja se da je vlast nad sećanjem i vlast nad „vrednosnim sistemom“, ta vlast koja omogućava kontinuitet ovakve vlasti, ili ovakvog stanja, ili takvog načina mišljenja, ili razvaljivanje svega što može da se pita, ili da misli.

Sastavi upravnih odbora u kulturnim institucijama ukazuju na cinizam, jer su simbolički postavljani tako, u svojim toponimima, da omalovaže, ili pak da ravnotežom nespojivog pokažu da je sve moguće, ili, pak, da nema ničeg bitnog oko čega se ne bi mogao postići koncenzus. Na taj način demonstrira se svemoć. Dozvolite mi da pomislim da je neimenovanje Branke Prpe za direktora Arhiva grada preuzimanje tog arhiva zbog svega što on sadrži za „zajednicu sećanja“, pa, između ostalog i dokumentacije DB-a, kao što je postavljanje Ivane Žigon, dužne i nedužne, za predsednika Upravnog odbora Bitefa, odricanje od značaja i smisla institucije Bitef teatra i Bitef festivala, baš kao što je i sučeljenje Filipa Davida i Milovana Vitezovića u upravnom odboru Sajma knjiga simbiličko poravnanje različitih učinaka u našoj dvadesetogodišnjoj istoriji. Tako je imenovan „vrednosni sistem“ Trećeg puta u budućnosti ove zemlje. I to nam je svima sasvim jasno, na faktičkoj i metaforičnoj razini. Pa to je i smisao demonstracije nihilizma vlasti i partija, smisao ravnoteže straha. Za to se mogu naći razna funkcionalna obrazloženja, ali, kao i u nekim drugim stvarima, ipak svi znamo da se neke stvari prosto ne rade, iako su „po zakonu“, ali nisu po „Bibliji“.

Za vas stvarno, dame i gospodo, „država predstavlja spekulaciju, a revolucija zanat“. I čišćenje, umesto pročišćenja. Kako ideja, tako i ljudi, kako znanja, tako i preostalih koji još uvek nisu varvari.