Psi lutalice

Veoma je, svuda, prisutna tendencija rađenja svoga posla i rešavanja problema u segmentima. To je nekakva deviza, koja se javlja kao tehnološka spremnost i profesionalizam, kao stav koji ne rešava ništa emocionalno, nikako empatijski ni prema čemu, a naročito ne prema sopstvenoj domovini ili zemlji. Treba biti profesionalan, neumoljiv, raditi svoj deo posla i ne misliti, nikako, o onom drugom delu posla, to je najstrože zabranjeno partijskom podelom moći, jer kako bi se onda, inače, mogli dogovarati međusobno oko toga nečega, kako bi podelili plen kada ne bi mislili svako o svom poslu i u segmentima. Šta bi delili. A svaka celina, pazite, može zvučati totalitarno ili modernistički, što znači uterivati ljude u određene koncepte, a to je poslednje što čovek može da radi čoveku, segmenti su ono što omogućava slobodu da jedni jako dobro žive, a drugi crknu.

Sleteh jutros rano na beogradski aerodrom „Nikola Tesla“ iz Sarajeva, a ispred aerodroma buljuk pasa lutalica. Rano jutro, vetar duva, sunčano i prohladno, psi baš laju i zavijaju.

Kako stvari stoje ponekad se pitam je li ikada bilo ičega pre ovoga. Imasmo li mi, pojedinačno , u segmentima, a i u celini, nekakve profesore jezika, sudije, doktore, urbaniste, arhitekte, administratore, arhivare, vozovođe, putare, ribare i brodare.

Imasmo li mi građane, stanovnike, a ne podanike, koji će reći javno, na skupu, na nekom upravnom odboru, u novinama, u preduzeću ako ga ima, tamo gde je najgušće, reći ne, i neću ovako, već onako, ili će pak građani, ali gotovo svi i svuda govoriti samo i samo o neverovatnoj pljački i kako je to sve zbog onoga, koji je zaposlio onoga, a ovaj opet radio po nalogu višega, a ovaj po nalogu najvišega.

Slušam premijera Crne Gore Mila Đukanovića u dvočasovnom intervjuu datom novinarima, istina bolje bi bilo da su svi novinari prisutni, ali neću da nagađam razloge zašto nisu, nagađanja je i ovako isuviše. Neko zaista mora uistinu da radi, da bude neprekidno prisutan i u toku, a i da sam činodejstvuje, da bi tako precizno znao čitav proces jedne stvari, rudnika ili puta, koncentrisano dokraja, jezik lep, logičan, sve smisleno, nema poštapalica, naročito nema tuđica, sada se to zove međunarodnim jezikom, što posebno potkrepljuje izrike o autonomnost izvršavane politike, uzročno-posledična objašnjenja, obrazloženja, sem odbrane Berluskonija sve za potpis, posebno stavovi o institucijama, crkvi, dakle reč je o državničkom nastupu, koherentnom i koegzistentnom.

A onda se pitam šta se to događa da na putu od Herceg Novog do Igala pogled udara u takav građevinski haos da ti pamet zastane od nagrđivanja lepote, koja ne mora biti najlepša na svetu, ali je vredna.

Na tragičnoj rođačkoj sahrani u Podgorici žene ozbiljnih godina baš veoma ozbiljno elegantno odevene, a mlad svet na sahrani mladog čoveka lep, i nema ni trenerki, ni patika, sve kako dolikuje, tiho i otmeno. Određena okomica postoji u ritualu i u smrti.

A šta je sa našim životima. Zašto se toliko priča i priča, pa i konfabulira u narodu, u Beogradu, Sarajevu i Podgorici, dok političke elite projektuju jedan njihov samostalni život.

Nije jednostavno napraviti državu, pogotovo ne iz početka, pogotovo ne sa pozicije i projekcije da od Kosovskog boja do dana današnjeg nema ničega i nikoga sem onih koji su danas „preuzeli odgovornost“.

Između boravka u Crnoj Gori i odlaska u Sarajevo bila sam u Beogradu na kraju dana odlaska Mihajla Mihajlova. Jasno mi je da je sa njim jedan svet otišao, po prirodi prepoznavanja šta je on u njemu značio. Ali, šta je ono što nastaje, ka čemu ide tranzicija, u šta odlazi.

Hoću da kažem da je bez ozbiljne saradnje, bez istinskog udruživanja kapaciteta i kapacitiranih u svim zemljama Zapadnog Balkana, bez hrabrosti i odlučnosti da se sarađuje i pronalaze rešenja baš po svim pitanjima, teško videti bolju budućnost za narode, nacije, identitete i suverenitete koji su toliko na usnama političkih elita, a tako malo vidljivi u stvarnosti. Verovatno zato građani toliko pričaju, a novine baš o tome pišu. Jer je teško shvatljivo da ovakav teren ne može da prikupi ljudsko blago, resurse preostalih mogućnosti. Bila sam jednom na Brdu kod Kranja, na razgovoru sa Josipom Vidmarom, pa, uprkos svemu, svim razlikama, bilo je to u prilog pozorišta. A šta sve treba učiniti u prilog života ljudi, ne priča, već života?