Putovanje Reihl Kira

Ali se uvek vraćala kući, rađena je u saradnji sa Mirovnim studijama iz Zagreba, te Mirovnim studijama iz LJubljane („Manjine za manjine“), autorka izložbe je Tanja Simić Berclaz, novinar u vreme Kirova ubistva, a u samoj izložbi, u ulozi svedoka govore Miloš Vasić, novinar iz Beograda, Mirko Tubić iz Tenje, bio je četvrti i jedini preživeli putnik u automobilu, izrešetanom sa dvadeset i devet metaka, na ulazu u selo Tenje, u kome je život izgubio Josip Tvrtko Reihl Kir, i konačno, deo izložbe je i govor Jadranke Reihl Kir, supruge Reihl Kira, i njenim naporima da neposredni izvršioci ubistva, kao i njegovi nalogodavci, budu izvedeni pred pravdu. (I iz divljenja prema ovoj ženi i njenoj borbi nastala je inspiracija za izložbu, a imala se rašta i boriti, Kir je bio pravedan, hrabar i lep.)

Na tome radi i danas, dvadeset i pet godina posle, u hrvatskoj zbilji. U svim našim zbiljama svedoci su najnepoželjnija pojava na svetu, prvo zato što se sećaju, i drugo zato što njihovo sećanje, u kontinuitetu može da dovede današnje vlasti u pitanje, u kontinuitetu; njihov politički i moralni kredibilitet i legitimitet. Objavljivanje rata „izdajnicima“ je u stvari objavljivanje rata svedocima. Ne može se pobediti dok se ne istrebi, kako se već zna i ume, svako sećanje na nas bolje, na nas ljude.

„Kako u jeku militarizacije društva sjećanje na ovoga mirotvorca ne bi ostalo zaboravljeno, iznimno se važno sjećati Josipa Reihla Kira koji je nenasilno želio stati na kraj počecima ratnih zbivanja u Hrvatskoj. To je posebno važno ćiniti u trenucima kada se sve manje sjećamo onih koji su vjerovali u moć dijaloga“, stoji u pozivnom pismu Centra za mirovne studije u saradnji sa gradom Osijekom za Akademiju „Josip Reihl Kir“ u spomen 25. godišnjice smrti koja će se održati u petak 1. srpnja u Muzeju Slavonije.

25. godišnjice ubistva. Međutim, tom prigodom izložbe neće biti, jer joj je malo dana u Muzeju na raspolaganju, te će se održati kada bude više dana na raspolaganju.

Izložba je otputovala, otputovala je do Jadranke Reihl Kir, tu će da se smiri na određeno vreme; prošle je godine, u prilici sećanja istoga 1. jula (bio je zbilja užaren dan u Osijeku), gradonačelnik Ivica Vrhić govorio o mogućnosti da izložba „Ko je tebi Reihl Kir?“ bude postavljena u javnom prostoru grada Osijeka, možda i kao stalna postavka. Bili smo oduševljeni. Vremena se menjaju. Mada ne na bolje, a i kako bi, bez Kira i bez mnogo, mnogo radnika, seljaka i prirodne inteligencije.

Josip Tvrtko Reihl-Kir, Slavonac, čiji su roditelji, otac slavonski Nemac i majka Hrvatica, bili partizanski prvoborci Drugog rata, najpre profesor gimnazije, a potom profesionalni policajac brilijantne karijere, načelnik policijske uprave u Osijeku ubijen je prvog jula 1991 u 13. 20 h na ulazu u selo Tenja. Da bi klanje moglo da počne. Da bi nasilje bilo oslobođeno svake istorijske, pravne, moralne i ljudske odgovornosti.

Autor likovne postavke izložbe Metaklinika/Petokraka „otvorio je ormane“ u kancelariji, stanici, Reihel Kira, a u njima se nalazi dokumentacija o ubistvu, na štenderima umesto odela vise isečci iz štampe, svedočanstva, fotografije. Na jednoj koja se nalazi i u sredini kataloga izložbe, Reihl Kir je na nosilima prostreljen, oko njega činodejstvuju bolničari i mrtvozornici, leži sa rukama spuštenim niz odar. Fotografija smrti čoveka, leže oni tako od Kira do Đinđića, od Vukovara do Sarajeva, do Beograda u ratu i „miru“. Boja izložbe je bela, crvena i crna. Fantastičan rad Metaklinike razveden iz jedinstvene sume značenja, svaki detalj znak je za celinu. Deo izložbe je i veliki baner na kome stoji lik i delo – Reihl Kir, sa pitanjem „Ko je on tebi“, Ko je on nama.

Izložba je otvorena 23, jula 2010 u Beogradu uz prisustvo Jadranke Reihl Kir u atmosferi velikog poštovanja, i interesovanja; danima su dolazili ljudi koji su jednom došli iz slavonskih krajeva da se raspituju za bližnje i poznanike, i stanje kakvo je tada u tim krajevima bilo. Sledilo je izlaganje u Zagrebu, baner sa pitanjem o Reihl Kiru osvanuo je na „DŽamiji“ preko puta sedišta HDZ-a. Došli su svi koji i danas dolaze na proteste protiv izvršilaca i nalogodovaca ubistva, kao što i u Beogradu danas dolaze na proteste protiv nalogodavac i izvršilaca nasilja nad pravom čoveka na život i sreću.

Nije bilo jednostavno instalirati izložbu „Ko je tebi Reihel Kir“, na mestu radnje istorijske drame, na mestu zločina, na stratištu koje će formirati jednog od najvećih junaka borbe protivnika rata, protivnika razaranja Jugoslavije, protivnika delatne, aktivne mržnje, junaka otpora fašizmu i uništenju, varvarstvu i štetočinstvu, nije bilo lako sa Kirom, od prostora do prostora U Osijeku. Izložba je konačno otvorena 29. 11. 2010 na Ekumenskom teološkom učilištu pod pokroviteljstvom, kao i u Beogradu i u Zagrebu, tadašnjeg predsednika Hrvatske Ive Josipovića i uz prisustvo Stjepana Mesića, kao i u Zagrebu. (Katalog izložbe, „ispod čekića“ odnela sam na „Kalemegdansku terasu“ prilikom susreta Ive Josipovića i Borisa Tadića u Beogradu, 2010. Sećam se te večeri i po tome što je Ivan Tasovac dirigovao orkestrom u restoranu „Kalemegdanska tvrđava“ i po tome što mi je dopalo da saopštim Borisu Tadiću kako je toga dana policija pretresala kuću Nebojše Popova u Zrenjaninu zbog veza sa protestima u „Jugoremediji“.)

Stigao je poziv Centra za mirovne studija iz Zagreba da se izložba „Ko je tebi Reihl Kir?“ iz našeg fundusa (CZKD) odnese u Osijek i postavi u javnom prostoru za 25. godišnjicu od ubistva.

Traju već dugo svi atakarneti, dokumenti, i uopšte sve to na šta smo se navikli da bi bilo šta uradili, preneli, pokazali, ostvarili. Koliko je samo prepreka smišljeno da ljudi i roba, izložbe i knjige, što manje putuju, da se što manje šetaju, da budu što više vezani za zemlju koju ispod njih odnose i prodaju, koliko su stvorene države represivne i beskrajno dosadne i kontraproduktivne u svakoj prilici, i koliko zapravo ne žele, ili tačnije nastoje da spreče svako stvarno uspostavljenje normalnog života, isto kao što se uništava i svaka produkcija u takozvanoj maloj privredi. Ono nešto malo privatnih i produktivnih preduzeća i organizacija što, pak, izdržavaju enormnim i ubitačnim poreza svu takozvanu državnu kompaseriju država koje zapravo kao takve teško da postoje.

Dakle, ipak smo to mi utovarili, kao i uvek, utovarili izložbu po svim propisima i ona je krenula, „Ko je tebi Reihel Kir?“ krenuo je još jednom posle dvadeset i pet godina od dana kada je metkom zaustavljenim.

Nisam znala da će nam do te mere nedostajati. Svakoga dana više puta gledala sam u velike crvene plotere Metaklinike sa Reihl Kirom u središtu, baš kao što je on okupio svet koji je preostao posle njega. Donekle smiruje saznanje da će izložba biti kod Jadranke Reihl Kir, na određeni način sve je zakonomerno, sva ova propast od ubistva Rajhl Kira do dana današnjeg, već dvadeset i pet godina.