Raščupana ili rusa kosa

 To je nama, tada, izgledalo nedovoljno revolucionarno, da skratim. Pa i uprkos tome što je adaptacija teksta Bore Ćosića bila veoma oštra po JNA, o čemu svedoče i pritisci, i više od toga, na „dekadentnost“ i „kvarenje omladine“ izvedbom „Kose“.

U zaista sjajnom eseju, jedan od najboljih pisaca o pozorištu, Branislav Jakovljević u časopisu Stendford univerziteta pod naslovom „Ljudski je uživati, zar ne?, jun 1968. i početak kraja Jugoslavije“ napisaće „Sliku Jugoslavije kao carstva uživanja dopunila je vest objavljenja u njujorškom Sandej njuzu, da je sam Tito otišao da odgleda predstavu. Stvari su zapravo stajale malo drugačije, predstava je došla Titu. Naime, predsednik republike dočekao je novu 1970. u beogradskom Domu omladine. Tom prilikom glumci su za njega izveli jedan isečak iz mjuzikla. Rečit je i sam izbor pesme „Daj nam sunca“, što se lako može shvatiti i kao molba onome kome se pesmom obraća. Ti nam daj sunca. Ta mešavina međunarodne pop kulture i vulgarnog kulta ličnosti bila je veoma karakteristična za bivšu Jugoslaviju. Ali, ima tu još nečeg. Kako je jedan mladi slovenački filozof, i sam pripadnik studentskog pokreta početkom sedamdesetih, rekao komentarišući Kafkin „Proces“, „birokratija je samodelatna naprava koja je poludela“.

U tekstovima koje je objavljivao u Jugoslaviji polovinom osamdesetih, taj mladi filozof Slavoj Žižek, tvrdio je da taj „poludeli“ zakon više ne operiše primenom brutalnog ugnjetavanja, već time što svojim podanicima izdaje nezamislivu naredbu „Uživaj!“

Taj nedijalektizovani i „besmisleni“ imperativ „odražava upravo prelaz liberalnog građanskog društva u ‘postliberalno’ društvo u kome vlada birokratija“.

Ha, sedim u prvom redu na predstavi „Kosa“, iza mene su premijer Mirko Cvetković i njegov zamenik zadužen za evropske integracije, Božidar Đelić, a glumci pažljivo i precizno, u svojoj kritici sveta novca, udaljuju novčanice, ili kako se to uvrežilo da se kaže „pare“, upravo njima, zaobilazeći netakmičare na tom polju, učesnike prve predstave „Kosa“ u Ateljeu 212, Dragan Nikolić i Milena Dravić, Jelisaveta Sablić, Mira Peić, ostaju pošteđeni.

I ne pevaju „Daj nam sunca“, nego „Promena nam daj“.

Bojim se da imam iste dileme kao pre četrdesetak godina, pa bih htela da nije u pitanju protivljenje odlasku u rat u Iraku, već da je u pitanju jurenje momaka po beogradskim ulicama i samoposlugama, mobilizacija za ubijanje u Vukovaru, pa da se pomene i G17 plus, kada je već reč o šifriranim uticajnim pojmovima u smislu političke moći i uticaja, pa da zastave budu konkretne, ide li ta vojska preko Drine, šta kaže antiglobalistički stav o tome da se danas i ovde hapse i drže u pritvoru peti mesec oni koji u stvarnosti imaju taj stav.

No, vidim da Kokan Mladenović ima muke sa evropskim integracijama, i da „pljune“ dalje, u dvoumljenju neće li izazvati protivnike da jurnu, da, zaista, u kojoj meri smo mi deo globalnog ili antiglobalističkog sveta, je li svet sa imperativom „Uživaj“ u ovoj tranziciji iza ili ispred nas. Te koji je zapravo motor koji vuče pobunu. I koga Mladenović traži ozbiljno dopisujući tekst mjuzikla. Koji se, pak, drži. Kao imperativ forme koja bi trebalo biti do kraja razorena, kako bi se svet, kao i pozorište koje ga kontestira, raspao.

Zato je na mah „Kosa“ bajkovita, u celosti, a kritična u smislu svega postojećeg kada je u pitanju crkva, ili jezik novih ljudi koji pucaju u nove ljude, ukoliko se ne predomisle, ili u identifikaciji figure oca i zastave, u odbacivanju takvog patriotskog ili identitetskog principa.

Kada se pogleda spisak sponzora ove predstave, onda se vidi načelo da ćemo ih mi „razarati iznutra“, da se promene traže unutar združenih snaga koje čine centar moći.

Da li je život Zorana Đinđića prekinut, ubistvom, zbog revolucije ili zbog promena.

Da li Berger, junak današnje „Kose“ gine dokazno ili pokazno.

Nesumnjiva je pretenzija Atelja 212 i Kokana Mladenovića da se neka od ovih pitanja bace u raspravu, da se sumira jedno iskustvo i potreba da se raspadnuta stvarnost pokaže kao povezana, da se ono što živimo kao paralelizam neverovatnih fenomena opstojećih jednih pored drugih, osvesti i zbere.