Sa severa

„I once had a girl, or should I say, she once had me

She showed me her room, isn'it good, norwegian wood“ (Beatles).

Dakle, moja baza je dom Dufgranovih, LJiljane i Konija, dom je to istinski, a sastoji se od više nastanbi, crveno sa belim, sasvim uobičajeno za Švedsku, i boja i drvo prolaze kroz dramatične vremenske prilike, a ostaju onakve kakve su. Kiša, oluja, sunce, na rez, jedno za drugim, ništa umiljato, Strinberg je to, sve izdržava kuća, od drveta. Od drveta je i plato oko kuće, na raspolaganju ljudima i vremenu, prekrit tremom skrovište, otkriven – sunce, nebo, mesec, i sve između neba i zemlje – drvo trešnje, lane, ptice, ružičnjaci, nema ni delića zemlje na kojoj nešto ne raste, i ne miriše, i severno more miriše, te i granitne stene izgledaju kao izrasle ili kao ljudskih ruku delo.

Juče su nas u kući pohodili, a sad idemo u goste, u posetu, dvestotinak kilometara na južnu stranu od Stokolma. Autoput stabilan, siguran, pošten i lep, kao Švedska, levo i desno livade, zelene i pokošene, na krajevima livada šume i šume, i šume. Kroz njih svetlo prolazi i jasno se vidi da su pročišćene, da su održavane, da u Švedskoj ima šumara, nisu otpušteni, i da se oko šuma i u njima radi. Nema usputnih naselja, ima sela, ima gradova, manjih i većih, ali usputnih naselja nema, livade i šume.

Upravo prolazimo pored Sotertelje, industrijskog grada, rodnog mesta Konija Dufgrana, rodio se u tom gradu i Bjorn Borg, ali Koni teško da je manje slavan, pogotovo u svetu svetla i svih mogućih aparata koji nas na fotografijama uvode u večnost – osnivač je Profota – „kompanije koja oblikuje svetlo“ i koja je, kako pišu „svetlosnim godinama udaljena od drugih“. Osnivan kada smo protestovali, 1968, Profoto je dostigao svetsku reputaciju u preciznosti i inovativnosti svih vrsta fotografske opreme kojom se služe, ili kojom govore najpoznatiji fotografi, a Ani Lebovic svakako jedna od njih, upravo je načinila i najpreciznije i najinovativnije fotografije Konija Dufgrana.

Toliko o svetlu koje se probija kroz drveće, kroz šume. Prvi sindikati, dvadesetih, upravo nastaju u ovim šumama, priča Koni Dufgran dok vozi. LJudi su umirali rano, u četrdesetim, od teškoga rada sa drvetom, po zimi, u šumama, dosta su i pili, kako bi drugačije takav rad i hladnoću podnosili. Te su se udruživali, samoorganizovali, švedska socijaldemokratija postepeno i dugo stvarana, kao drveće, listopadno i četinari. Kao drvo, koje se polako slaže, na severu raste dugo i postepeno čvrsne. Otuda su kuće od drveta, bezbedne, i plato od drveta ispred kuće koji izdržava i sneg i sunce, i kratko leto, i dugu zimu, tako lep i čvrst, i ne morate se za njega brinuti, ne morate ga stalno čistiti i sušiti, on je odrastao, drvo je odraslo i formirano je, i kao dugovečno i zrelo, i prirodno ostarelo, ni zapaljeno, ni ubijeno, ni minirano, ni zapušteno, ni oštećeno, ni iz inata zasečeno, u Švedskoj ni vlast, ni narod ne seče granu na kojoj sedi, ne uništava drvo pre vremena, ne zadovoljava primarnu i partikularnu korist, sada, odmah, već neguje drveće, pomaže mu da raste i da kada mu je vreme najbolje posluži čoveku.

Drugo, sedim sa LJiljanom Dufgran u restoranu, kafani, u ulici Drotingatan, glavno šetalište, puno radnji. Sve to, i Švedski Pen (Udruženje književnika je na broju 88), restoran gleda na trg, glavni, gde je Kulturni centar i Gradski teatar u kome je i pozorište Unga Klara, trg je ogroman, zidan u periodu švedskog shvatanja socijalizma šezdesetih, svi putevi vode na taj trg, sa stepeništem i drugim pogodnostima, gde sede, u podne, a tako je i u ponoć, sedi ljudski rod u bezbroj vidova, baš kao da su svi ljudi sveta tu, na tom trgu i u tom gradu. „Odakle ste“, pita LJuljana, drugarica prevodilac, novinar, publicista, predsedavala je godinama Švedskim Penom, u istoj ulici sa Strinbergovim rečima po sredini, uvek hoće ama baš sve da dozna; banule smo za jedan sto i zamolile da sednemo, nigde nema mesta. „Iz Sirije, i sada sam ovde“. I onda, tako, pričamo dok baš beli svet prolazi, budući građani Evrope koji sede po ulicama i parkovima i stepenicama, i klupama, koji nisu zatvoreni po kućama sa obezbeđenjem i sigurnosnim lampama, već su u javnom prostoru koga i čine javnim prostorom, i trgove, i parkove i gradove – građana Evrope.

Stigli smo u posetu, na ručak kod Hilde Helvig, baš čuvene rediteljke, mnogo važnih stvari je uradila i u Dramatenu i u Operi, a sada, kad je Elfride Jelinek upravo za nju napisala komad, ide malo teže da se nađe pozorište da to zgrabi (nije danas nigde lako biti rasturač malograđanštine, osrednjosti…) i Kristijana Musgarda, novinarka dramatične karijere (privatizacija medija).

I njihova je kuća drveno čudo sa terasom prema jezeru, gde se podno kuće u jezeru nalazi splav, na splavu su prijateljstva i ljubavi. Oko kuće je bašta, vrt, drveće odasvud doneseno, ali uspešno izraslo, raznoliko, vrt rade domaćini kuće, Hilda i Kristian. Na tremu kuće je sunce, i kao dezert, uz kafu narandže posute cimetom i medom.

A u kući je i Hildin atelje, u njemu su kolaži sa kojima ima veliki uspeh u galerijama Evrope, ona je i profesor na Akademiji (za pozorište, film…) ali je profesorka i na drugim, ne samo evropskim Akademijama, upravo je radila sa studentima u Šangaju, posle rada u Izraelu. O tome što je videla priča na poseban način kako i izgleda, kako je i odevena, takva kakva je, posebna, pokazuje nam svoje radove, gotove i u procesu. Na jezeru kuća, splav ispred kuće, u kući atelje, u ateljeu stvoren svet Hilde Helvig, prva asocijacija je iz Embrouza Birsa – Pejzaž posle bitke, međutim, vidim u Hildinim radovima ono što će biti, a to Deca znaju, tako se zove jedna tematska linija njenih kolaža, koji proriču, pa i prozivaju budućnost sveta kao ljudskoga roda u njemu današnjem, u dobru i u zlu, blesavo bi se reklo da su Hildini kolaži apokaliptični, deca znaju, u čemu i kako će živeti, gledajući današnji svet odraslih. Gledajući šta im on, svet ostavlja kao nasleđe odnosa prirode i čoveka. „Šta je on Hekubi, a šta Hekiba njemu“ (Hamlet).