Sajtspecifik

Zemlja na Zapadnom Balkanu koja je nekoć bila, zajedno sa drugima, jedna od najlepših u Evropi, uzurpirana je i potpuno propala. U njoj se bez prekida organizuju festivali, žurke, omladina se napija pivom, nikoga naročito ne brine što je Univerzitet pao na ne znam koje mesto na rang-listi svetskih univerziteta, ona je u celosti sajtspecifik, mesto izvođenja zbog njegovog značenja.

Gle čuda, a sva su čuda sasvim zakonomerna, i logična, ko će dobiti na upotrebu „najveličanstveniji objekat u Beogradu na adresi Karađorđeva 48 podignut između 1905. i 1907. godine, za upravu Beogradske zadruge, prvog srpskog društva za osiguranje osnovanog 1882. godine“ nego Zaštitnik građana i Poverenik za informacije, Saša Janković i Rodoljub Šabić.

Oni su ti koji treba da uđu u ovo zdanje, na opustošeno polje i da tu, u tom slomu i neredu, uspostave svoju delatnost kao nezavisne institucije.

Neposredno posle završetka snimanja neke italijanske serije.

Čitava hronologija upotrebe ovog zdanja, danas se to kaže zgrada, za poslednjih dvadesetak godina, otkad tu crkava nesrećni Geodetski zavod, kao i druge institucije ovoga naroda, hronologija je štetočinskog upotrebljavanja i uništavanja svega što nam je u nasleđe ostavljeno, a sa čim mi ne znamo šta bismo, sem da to iskoristimo, obeščastimo, potrošimo i ostavimo, pa ko uđe na ono što je preostalo, na te korubine, moći će da svedoči šta se to događalo u narodu koji se toliko pozivao na tradiciju i „civilizaciju“, pojam koji ne silazi sa usana onih koji su zaista opustošili zemlju i preveli je u svoj posed. Sa kojim sada ne znaju šta bi, jer su prezaduženi, pa čekaju da prodaju.

„Zaštitnik građana Saša Janković kaže za Blic da je zgradu obišao i da je zgrožen količinom nemara prema objektu.“ Baš kao i prema subjektima, građanima, koje Janković i Šabić zastupaju.

Tako su subjekt i objekt na istom mestu, jedan u drugome kao jedna ubitačna metafora, i nažalost, i na sreću, kao jedna stvarna situacija. Koja očituje našu noviju istoriju i proziva je. Pored tog subjekta i objekta, ulaz do ulaza, Pravosudna je akademija, dok su se građani, iz dvorišnih zgrada, zaštitili od korišćenja zgrade u Karađorđevoj 48 rešetkama na vratima i prozorima.

U blizini, neposrednoj, jeste i hotel „Bristol“, u njemu i dalje živi, u jednom sobičku, general Vlado Trifunović.

Kako je korisnik zgrade bilo Ministarstvo pravde, tu je i Centar za medijaciju. „Pa zar to nije i fantastično i tačno, kako je to samo lepo i istinito složeno. „Zvanična naučna dokumentacija među razbacanim đubretom.“ Pa ko je doneo to đubre. Pominju se nadležni, koji „rade svoj posao“.

Imam predlog za Sašu Jankovića i Rodoljuba Šabića. Znam da im trebaju telefonske veze, struja, treba negde i da se piški i tako to, čega najčešće nema ili je u užasnom stanju, dok se pored toga čega nema, ili je u užasnom stanju, voze oni koji „rade svoj posao“ u neverovatnim lađama, i u odličnim međunarodnim odelima, što izaziva bes, ali i neku tugu, žalost nad tim kičem, diskrapantnom razlikom između stvarnog i virtuelnog, postojećeg i otuđenog. (Kao napirlitane žene koje izlaze iz kuhinja sa neopranim suđem i kupatila sa lavorima neprostrtog veša.)

Ipak, i Janković i Šabić su na pravom mestu, sred razvaline. Sred jednog artefakta koji je isprodukovala nezapamćena naša stvarnost. Budući da nisu ni pevačice, niti snimaju film, niti prave žurke, niti su crkveni zastupnici, ni partijski, sumnjam da će im „nadležni“ upriličiti zdanje, ili će, verovatno, nešto improvizovati.

Ako nastave da rade na tom sajtspecifiku onako kako su i do sada radili, čestito, mogu, možda, po veliku cenu, da obnove zgradu, iz temelja, njihov posao u zastupanju građana, graditeljski je posao. Za to im je potrebna pomoć građana.