Šamari

… premijerke i Vesne Stanojević, koordinatorke savetovališta protiv nasilja u porodici, te i Milutina Jeličića Jutke „Podnosim ostavku jer se moj slučaj koristi za napad na Vučića“, te izjave Marinike Tepić i konačno Marije Lukić – usudila se da učini javnim blud i pokoru koji su joj iz dana u dan nanošeni. I to, sa jedne strane iz osećanja svemoći zbog koje se muškarci prečesto bave politikom, i sa druge sa računom da će naš patrijarhalni mentalitet uvek stati na stranu „da je žena dala povoda“. Taj povod videli smo u silovanju hiljada žena tokom rata za razaranje zemlje koja je ipak imala urbanistički plan, i koji je, taj zločin, proglašen za ratni zločin. Da kraja nema nasilju pokazuje upravo činodejstvovanje predsednika opštine Brus. Ko traži zakonske dokaze, pravne, ta ili taj neka pogledaju pozadini, snimak predela na čijem fonu lica ove drame, na fotografiji, govore. Kako mislite da je taj haos u pozadinu, prestupničko uništenje zemljišta i zemlje, pobadanje zgrada kako već korupcija i moć dozvoljavaju, kako mislite da takav teren neće poroditi sve oblike nasilja i stimulisati ljude da čine ono što se ne čini, jer se zločin svake vrste isplati. Nisam videla da se intenzivnije dovodi u vezu nasilničko ponašanje čoveka koga zovu Jutka, Milutina Jeličića, sa nasiljem koja je njegova vladavina u opštini Brus, izazvala nad prirodom, i nad Kopaonikom. Jer on je taj koji, kao predsednik opštine, pojma nema šta se zida i naročito ko zida i gde zida, ali zato, onako bunovan zna da šalje oblepljujuće poruke Mariji Lukić. Kakvi su dokazi potrebni da vidite povezanost zla, nasilja i ružnoće.

Možda je potreban dokaz koji zahteva policija od Ksenije Radovanović da ima da pokaže modrice, dokaz, da bi prijavila nasilnika koji joj je prilikom dodele nagrade BEFEM za doprinos feminizmu u 2018. raspalio šamar u Kulturnom centru „Grad“, zato što je nagrađena, ili zato što je devojka, ili zato što hoće da je posrami, osramljivanje je smisao šamaranja, i gnusna osveta inferiornosti. Zadavanje straha, pri tome je „aktivist“ muškog čopora od hrabrosti utekao pre dolaska policije.

Drugi nezaboravni prizor ovih dana je izlazak iz pritvora predsednika opštine Grocka, zna čovek šta se nosi, to je prvo što nauči svaki gazda u opštini i u državi, pa i cipele zna da izabere, čeka ga svita, isto dobro stilizovana, otvara se gepek jakog automobila, muškog, tog zbog koga se ubija i krade, ubacuje se prtljag, novinari ostaju bez odgovora, šofer daje gas, ode funkcioner svoje partije u svoj spokoj. U svoju većinu koja nema problem sa ubilačkim činodejstvovanjem svoga funkcionera i partijskog druga.

Sledi prizor unesrećenog novinara, umalo ubijenog, kuće spaljene, u košulji, proviđenjem živ, koji kaže da bi bilo dobro da se sada on nađe u pritvoru, kako bi bio zaštićen. Gledajući u Jovanovićev čestiti lik, znam da mu je neko sličan, sudbinom koja tvori takve likove, da on liči Vladi Trifunoviću, „generalu žive vojske“ koji je svoj život završio u hotelu „Bristol“, gde i dalje prebivaju oni koji nisu raseljeni vojnici, koji nisu hteli da stanu ni na čiju stranu. Društvo, država i vojska im se zahvaljuju zidanjem „Beograda na vodi“, „napolje iz „Bristola“.

I tu je kraj. Bolje slike i prilike o zameni dželata i žrtava u ovoj zemlji u ovom času nema, a ima. Jer kraja nema. Zlomisliteljstvu i štetočinarenju. U ime zakona. Upravo čujem da „gospodin“ Babić još nije podneo makar ostavku na direktorsko mesto, nakon što je na naplatnoj rampi usmrtio ženu. Za šta je potreban rad institucija u koje se vlast ne meša, dokazi, dokazi da je to zaista i bio on.

Bila sam godina kao Ksenija sada, radila sam na Bitefu, novinar Dragan Gajer, Jovan Ćirilov i ja priređivali smo bilten festivala i to se, naravno, radi noću, do kasno u noć ili do rana jutra. Obično se u to vreme smenjuje tehnika, dekor, to jest jedno pozorište odlazi sa Bitefa, a drugo dolazi. Gajer je bio sklon da utekne do bifea, tamo gde se ljudstvo osvežava i, besna, strčala sam po njega jer me je ostavio samu sa izjavama gledaoca sa protekle predstave. Utrčala sam u bife Ateljea 212 i šta bi drugo, vikala i psovala. Jedan čovek, oslonjen na rampu preko puta šanka, zalepio mi je šamarčinu da sam se okrenula. Skočio je naš tehnički šef Brana Ivković, u odbranu, i zapanjen upitao – što udari devojku. Odgovor je glasio „Nisam video do sada žensko da se tako slobodno ponaša.“ Nisam to zaboravila.

Da li je u pitanju „samo šamar“, ili je u pitanju „zaista napad“, upitali su se napadači pre nego što su utekli. Pazite sad „Da li je muškarac bio isprovociran“ kao da se podrazumeva da je „žena bila neposlušna“, ako je tako „nju treba vaspitavati“.

Samo šamar.

Vaspitni šamari, vaspitni primeri osionosti. Kako se populistička sila razularene „većine“ naslonila na najgore što u tradiciji mahale postoji, od grdila da je super viriti na drum, ili u komšijin klozet i kuhinju, tako da su svi jedan do drugoga, jedan uz drugoga, do povremenih svađa zbog „mentaliteta malih razlika“ do šamaranja žena, sinovima, budućim herojima i braniocima identiteta za ugled.

Nasilje je naša svetlost i naša tama. Nasilje koje se začinje u jeziku. Provali. U brutalnom jeziku koji nije ni „prost“, ni „nepristojan“ već je iz malog mozga nasilnika. I ne da se sakriti. Uvek postoji trenutak takve provale u kojoj tačno vidite ko je ko i šta je šta. „Resantiman je psihologija roba“ reče Andrej Nikolaidis u jednoj emisiji na TV Crna Gora. Nesavladivi resantiman rađa nasilje. Osveta poniženog. Taj jezik, odajući, rađa nasilje svake vrste, prema prirodi, nasleđu i prema ženi.

Upravo seku drveće na Fruškoj gori, na Ušću, Kalemegdanu i ko zna gde i šta se događa, vest nije stigla do javnosti. Ko je za takav ekocid i urbicid vlast opunomoćio. Šamari zdravom razumu, emocijama, biografijama stanovništva. Ima li išta nevaspitanije od toga. Ili su to vaspitni šamari po meri kroćenja stanovništva za „etiku i estetiku“ vlasti.

Nasilnici lupaju šamare društvu, moralu, pravdi, istini. Razaraju ga, uteruju ucenu i strah, strah je osnovica terora. Protiv koga ljudi ustaju. Žene ustaju.