Samostrah

Tokom svoga govora u emisiji sa Filipom Švarmom na televiziji N1 na dan sahrane Olivera Ivanovića na Novom groblju u Beogradu, Ksenija Božović opisuje kako je dolazeći u kancelariju Inicijative videla tri metka na podu i kako je, upitavši policajce šta se dogodilo, dobila odgovor kako oni ništa ne znaju, ništa nisu ni videli, ni čuli. A i kako bi, kada svi znaju ono što niko nije ni video ni čuo. I kada, kako govori Ksenija, institucije ne funkcionišu, to je pitanje bezbednosti osnovno za ostanak u Severnoj Mitrovici. Razgovarala je sa ljudima Ksenija, i nakon preseljenja porodice Ivanović u Beograd mnogi su spremni da i oni krenu.“I mene pitaju da li ću otići“, kaže Božović. Onda u „Danasu“ u ponedeljak 22. januara, nastavlja: „U Mitrovici je bezbednost bila glavna tema. Mislim da je Vučić shvatio poruku da su, ukoliko se ne reši bezbednost, sve ostale teme nebitne. On je obećao i da će vrlo brzo da se obračuna sa korupcijom i kriminalom, što je lepo čuti. Stavljeno mu je do znanja da će njegovi rezultati morati vrlo brzo da se vide na terenu i da mora da osigura ljudima bezbednost, ako misli da zaustavi iseljavanje koje je već počelo.“

Koliko danas, 25. januara, čujem kao deo izveštaja o boravku predsednika Vučića u Davosu, da su za to, za ostanak i opstanak Srba na severu Kosova, potrebni traktori, da bi imali čime da rade i obrađuju zemlju.

Šta bi sa svim dugogodišnjim ulaganjima? Šta bi posle onoga što smo gledali u emisijama Insajdera, o neslućenoj pljački i eksploataciji Srba na severu Kosova? Ko je saslušan, ko je odgovarao, šta se popravilo, namirilo, nadoknadilo, promenilo?

No, tema ove kolumne su slobodarska tradicija i borba protiv straha i protiv samostraha.

Strah je, pored bezbednosti, glavna je osobina političkog života i svakog života svih građana Severne Mitrovice. O strahu je govorio i Oliver Ivanović, o vladavini straha. I tajne. I veze straha i nasilja o kojima govori Rada Trajković.

Reč je o neustrašivosti, ponosu i doslednosti ženskoj, žena, Ksenije Božović, ravnopravne saradnice i koleginice Olivera Ivanovića. Mora da je njihova organizacija bila ljudska i za ljude, jer se u njenom stavu vidi sve obrnuto od puke lojalnosti, vidi se da to što čini, čini iz vlastitog stava i opredeljenja.

Zahvaljujući Kseniji Božović, Tatjani Tanji Lazarević i Radi Trajković definitivno je očitovana, a nadamo se i skinuta sa dnevnog reda interpretacija celokupne nesreće na severu Kosova isključivo i prevashodno kao posledice etničkih sukoba. Pa odavno nam je svima jasno, samo treba glasno izgovoriti, i to iz Severne Mitrovice, da su nacionalni sukobi samo pokrov za političku manipulaciju, pljačku i interese vlasti kako u Mitrovici, tako i u Beogradu. Uostalom, čitavo ovdašnje ratovanje obrazlagano etničkim, religioznim suprotnostima, mržnjama i napetostima, je tranzicija imovine i instalacija nove klase, sva slavlja, pucanja, pevanja, urlikanja i zapomaganja su, između ostalog, potpis novih dokumenata o novom rasporedu vladajućih „elita“, na „Zapadnom Balkanu, „ovim teritorijama“, „prostorima“. Niko ne može da kaže da nije znao kako se pretilo Oliveru Ivanoviću, kako mu je „crtana meta“, kako je sve nazivan, srpskim izdajnikom, izdajnikom… Kao „slobodan za narod.“

Doživeli su ubistvo, atentat na Olivera Ivanovića, kao tragediju i to je njihova snaga, garancija istinitosti njihovih reči i hrabrost svedočenja o životu na „terenu“, na njihovoj zemlji i u gradu u kome žive, Severnoj Mitrovici.

Od kada sam videla novinarku i urednicu portala Kossev u „Pressingu“ Jugoslava Ćosića, na isteku dana u kome je ubijen Oliver Ivanović, Tatjanu Tanju Lazarević, mislim na njenu odvažnost, tačnost, koncentrisanost, opreznu brzinu. Strah je svetlo i tama severnokosovskih prilika, sem nje, nije dugo bilo novinara na konferencijama za štampu Olivera Ivanovića, od kada je izašao iz zatvora i vratio se političkom životu i kandidovao se za gradonačelnika, dok je morao pobediti onaj što ga je glavni kriminalac i politički pregovarač šamarao na sred trga i pred svima. Svi znaju sve u Kosovskoj Mitrovici, u kojoj je istovremeno i sve javna tajna. Kombinacija sveznanja i tajne izvor je golemog straha od imenovanja stvari, od čega se Tanja ne sklanja. Veći je interes Ivanović pobuđivao dok je u zatvoru bio, zatvor je bio njegova sloboda. I bezbednost.

Tanja je govorila o razlici u podacima, o količini i oblicima terora koji se dobijaju iz severnomitrovačkih institucija, direkcije Severa: prema njima nije zapaljeno pedeset, već pet i nije bilo toliko i toliko nasilničkih činova, već samo, samo… Upravo ovo krivotvorenje podacima stvara još jednu gustu maglu straha koja izaziva i autocenzuru, koju tanja naziva samostrah. Nema istraga, nema rešenja, nema nade. Strah i samostrah, sem vlasti državne mafije u svrhu održavanja istog, tome služi ravnoteža straha.

Ne samo koleginicu kolumnistkinju Gordanu Sušu u ovim novinama poseta Aleksandra Vučića severu Kosova podseća na Miloševićeve obilaske, i na njegovo saslušavanje i slušanje naroda. Gledala sam u direktnom prenosu deo razgovora sa narodom i mene su ti susreti podsećali na Palmino udovoljavanje iskazanim nevoljama i željama naroda prekidano ozbiljnim istupima iz kojih smo saznali da je zdravstvo u katastrofalnom stanju, da se ljudi leče po barakama, a imamo odlične stručnjake, kako je utvrdio profesor prištinskog fakulteta, da je dobijanje neophodnih papira za bilo šta jako komplikovano, i putuje se izvan Kosova, i da ne možeš da polažeš vozački ispit na severu Kosova, već po sve to, po zdravlje, dokumenta, identitet i vozačku dozvolu, pravo na kretanje, put pod noge pa u Srbiju. Onda se po sred narodnog hora, koji je za nečim i nekim ječao, diže još jedna žena, gospođa u godinama, te kao u antičkoj drami reče „I kad odeš u Brisel, pazi šta potpisuješ.“

Reče predsednik Radi Trajković, prekaljenoj, šta ona ima da priča kada ima manje od jedan posto. Kako samo može biti u zabludi neko ko misli da je većina automatski u pravu. I to je model kojim se vlada svim sredstvima nad svim postojećim, od drveta do deteta. Većinom i silom od Parlamenta do Severne Mitrovice. U različitim oblicima udruživanja većine po principu korisnosti, za većinu, od posla do smrti – od straha do samostraha. Rada Trajković će onda najbolje definisati ulogu manjine i marginalnosti, dajući ozbiljan prilog evropskoj i našoj filozofskoj misli o marginalnosti kao istorijskoj prevlasti. „Od jedan posto do Novog groblja kratak je put“. I definiše ga upravo onaj koji se svim sredstvima brani od odgovornosti „crtanja mete“. Baš kao što sinoć, juče, danas, Vučić Ili Vučićević rekoše da ne mogu tačno da izgovore prezime Tamare Skrozza, „Skroca“, „Skroza“, podlo i „rafinirano“ aludirajući na prezime „izdajničko“, odnosno ono koje nije na „ić“, što je zlo, to jeste izvor „zlomisli“ – „ić“. To je ta metoda denuncijacije, kao da se neće, aluzivno da probudi nacionalni agens i identitet, u svrhu svakog drugog interesa. Ta Skrozza, pa onda Rokfeler i svi redom.

Rada Trajković: „Suviše je značajno i veliko ubiti Ivanovića i ne očekujem da če se to rešiti dok ne padnu obe vlasti – i u Beogradu i u Prištini.“

Bravo žene! Napred žene od Amerike do Srbije.