Savršen zločin

Palma predvodi užitak u brčkanju, i kolu, voda neprozirna, boje i kad postoje, pretapaju se u braon prizor koji neodoljivo podseća na prizore iz mađarskih dokumentarnih i igranih filmova iz 1960-ih u kojima ljudi na nasipu na “Balatonu” očekuju talas koji će da ih zapljusne i osveži. Nedostaje miris roštilja izmešan sa mirisom sredstava za sunčanje, da utisak koji ova fotografija izaziva bude potpuni prikaz načina uživanja našeg građanstva leti i po vrućini, u vodi do kolena. Cupkanje umesto plivanja. (Fotografija objavljena u “Vremenu” prošlog četvrtaka, uz tekst Dragoljuba Žarkovića, radi se o takođe tužnom tekstu jednom)

U kulturnom dodatku “Politike” (“Političice”, Ivan Čolović) u prošlu subotu Aleksandra Pavićević u tekstu “Sahrana filozofije” povodom teksta Ivana Milenkovića “Čemu filozofija u obrazovnom sistemu” (“Politika”, 28. jul) piše: „Vest koju je sa nama čitaocima kulturnog dodatka, kao sa malom preostalom rodbinom podelio Ivan Milenković, filozof, o tome da će u Srbiji u srednjim stručnim školama uskoro biti ukinuta (ili sasvim neadekvatno preinačena) nastava filozofije, duboko me je rastužila. Iluzija spokoja koju donose letnji meseci sada je definitivno nestala, ustupivši mesto osećaju tuposti, praznine i nemoći.

U dugačkoj i intenzivnoj seriji pogrešnih, loših, nepromišljenih, nedobronamernih… reformi koje se sprovode u našem društvu, ovo je još jedan korak ka ambisu. Mada, kako je Milenković u jednom ranijem tekstu primetio, mi smo već u ponoru! Ako je bio u pravu, onda njegovo dno svakim danom deluje sve dublje i mračnije.“

“Dno se pomera”, kako je to jednom napisao Stojan Cerović.

Ne znam tačno kada je to bilo, događaj pamtim kada je grupa profesora na “Filozofskom fakultetu” u Beogradu uputila pismo Josipu Brozu Titu i otišla na razgovor povodom tvrdnje da ako se filozofi koji se predaju na “Filozofskom fakultetu” ne predaju na “Vojnoj akademiji”, vaspitaće se mladi ljudi, studenti, koji će, u datom trenutku, zbog različitog i pre svega ideološkog svetonazora biti suprotstavljeni jedni drugima. Ova inicijativa, profesorska, bila je uvažena.

Između svih moralnih i političkih preokreta, a u kontinuitetu politike obmane, ovih dana povodom “pregovaranja” o Kosovu u kojima smo čuli ono što se teško saslušati može zbog draženja poslednjih ostataka svakog moralnog osećanja, ili sećanja na moralno osećanje, pojavila se i vest: „Na “Šangajskoj listi” najboljih univerziteta sveta za 2018. “Univerzitet u Beogradu” rangiran je između 301. i 400. mesta, objavljeno je na sajtu organizacije koja se bavi rangiranjem univerziteta. U prošloj godini “Univerzitet u Beogradu” nalazio se između 201. i 300. mesta“.

U vestima se pojavljuje informacija da je mesto “Beogradskog univerziteta” na “Šangajskoj listi” „u blagom padu, i sa najavama da će većom podrškom nauci, na čemu se radi donošenjem zakona, u budućnosti ovaj pad biti zaustavljen“.

Kao što se dno pomera, tako i kraja nema. Ne samo po horizontali – granice, već po vertikali. Iznutra. U gaženju i obesmišljavanju svake reči, što izaziva strah, a strah teror.

“Nemoj da filozofiraš”, i nećeš filozofirati. “Govori prostim jezikom da te ceo svet razume”. I neće se filozofirati i govoriće se prostim jezikom, ove “narodne”, a najmalograđanskije, natuknice, uzurpirane kao i sve drugo od političkog “sistema” i vlasti zaživeće, “živeće” u “preživljavanju”, to jest već su žive živcijate, filozofija je šibicarenje, a jezik je prost, i da je samo to, već je odajući i izdajući, olajavajući, sa velikim potencijalom preimenovanja svakog značenja, u svrhu obračuna sa logikom i javnim, opštim interesom. Put u varvarstvo.

“Srećom mi nismo imali dualno” stoji na plakatu koji su izdigli studenti “Univerziteta u Beogradu” tokom jednog skupa, protesta.

Sada će deca imati dualno, e ne bi li protesti zauvek prestali. I ne bi li “bili zapošljavani” tamo gde se ne filozofira, već radi kod gazde koji do svoje moći, finansijske, nije stigao bez ikakvog, matematičkog i ekonomskog filozofiranja.

Nisu li nas na dno povukli i eksperti, “Mango” i “Zara”, kao predstavnici evropskih integracija. Imanje i kupovanje bez filozofije. Eksperti su predali “duhovnost” i utopiju religiji koja je zloupotrebljena kao moda ili politička i nacionalna pripadnost. Svojevremeno je profesor Ljubiša Rajić izneo rezultate istraživanja po kome većina onih koji se izjašnjavaju kao vernici, ne bi li bili podobni, ne znaju više od četiri “Božje zapovesti”. Bez filozofije i sociologije religije.

Šta mislite da li bi “generacije koje dolaze” bile spremnije da se ponesu sa svim što im je u najnovijoj istoriji, potpunoj reviziji prethodnih istorija, ostavljeno da rešavaju sa učenjem filozofije ili bez učenja filozofije.

Šta mislite u kakvoj je srazmeri mesto na “Šangajskoj listi” i naučni i moralni status “Beogradskog univerziteta”, sa statusom, ugledom ove zemlje unutar njenih građana i “imidža” koji ona ima u svetu, na osnovu koga se raspravlja o granicama, “razmenama” i “preseljenjima”. U kakvoj je to vezi sa stabilnošću, identitetom i suverenitetom. I sa poštovanjem, uvaženjem, pa i samopoštovanjem svakoga čoveka. I sa proizvodnjom, sa ekonomijom, sa inovacijama i inicijativom. To jeste sa slobodom. I sa slobodom izbora.

Davno je Basara napisao kako cela Srbija visi o jednom reketu, reketu Novaka Đokovića. Sem u slučaju da Đoković ima svoje mišljenje i da navija po svom osećanju i izboru.

U tekstu “Čemu filozofija u obrazovnom sistemu?” filozof Ivan Milenković piše: „Nije danas problem ukloniti filozofiju iz srednjoškolskog obrazovanja, naročito ako se njen leš rastvori u kiselini nekog slaboumnog opravdanja tipa: filozofija ničemu ne služi, ona samo dodatno opterećuje ionako opterećene učenike (preopterećene čime?) te je održavanje filozofije u obrazovnom sistemu naprosto bacanje para. Takvo ubistvo je gotovo savršen zločin: slabašni glasovi filozofa (kao glasovi siromašne i neutešne rodbine) ionako se ne bi probili do javnosti, nema puno krvi, a i to malo prosute tekućine lako se spere sa pločnika gluposti, pa onda glupost blista u svoj svojoj raskoši. Otarasiti se filozofije nalik je ubistvu beskućnika ili izbeglice: koga briga? Uostalom humanističke discipline, računajući i filozofiju, nikad nisu bile u težem položaju u poslednjih dvestotinak godina: katedre za humanističke nauke se gase, čak i u bogatim zemljama, a srednjoškolski programi redukuju na “korisne discipline” pripremajući na taj način proizvođenje “korisnih idiota”. Stručnjaka koji se razumeju samo u svoju struku i ni u šta drugo. A posledice takvog pogleda na svet ne vode ničemu dobrom. Društvo koje bi se lišilo “filozofske nepotrebnosti” posle izvesnog vremena zaličilo bi na leš: spolja je sve u redu, jedino što je osoba preminula usred obilnog unutrašnjeg krvarenja izazvanog nekompetentnom hirurškom intervencijom. Društvo stručnjaka (eksperata) koji ne znaju ništa drugo do ono za šta su obučeni postaje društvo idiota – onih koji ne učestvuju u javnom životu, jer nisu u stanju da misle, nego samo da rade.“

Odmah ćete razumeti koliko je filozofija korisna za način na koji živimo, a da ne govorimo o načinu na koji umiremo, ukoliko ove reči filozofa Ivana Milenkovića prepoznate u sopstvenoj stvarnosti svaki put kad vam se u bolnici, u prodavnici, na opštini, u saobraćaju, bilo gde na vašu konstataciju da nešto nije u redu odgovori „Ja samo radim svoj posao“ i „Nije do mene“. Odricanje od filozofije je zapravo odricanje od slobode. I svake odgovornosti. Hvala Milenkoviću i njegovom upozorenju značajnijem od mnogih koji kruže u našoj tajnoj javnosti.

Prvi na “Šangajskoj listi” su univerziteti “Harvard”, “Stenford” i “Oksford”, koliko znam, tamo se nisu odrekli filozofije, i zato što se na tim školama školuju oni koji treba da upravljaju svetom. Ili pak, tvorci ideja po kojima svet živi. Možda je to i razlog postojanja “kreativnih politika”.

Ostali mogu da se pridruže Palmi i da u vodi do kolena igraju kolo do mile volje.