Sećanja i uspomene

Stvar je krajnje jednostavna, a treba je se dosetiti i izvesti, čestita, i sazdana od dokaza iz biografije jedne Srpkinje, glumice i performera koja danas živi u Holandiji, sa holandskim pasošem, i iskustva, biografskog, mladog nemačkog kolege Johana Stekmana. Školske sveske, igre, inflatorni novac, pesme, fotosi prijatelja, roditelja, i dalje u prošlost, pisma, predmeti, čitavi životi, to jeste sve ono što bi poneli kada bi nekuda i odmah morali otići.

Kao što su ljudi koji su odlazili, i iz Sarajeva, mogli izabrati da u tom odsudnom času ponesu.

Dakle, u pitanju je čulni i onirički dokazni materijal o onome o čemu pišu Jaspers, ili Bloh ili Hana Arent, onda kada se bave onim što se proziva kao „suočenje sa prošlošću“, a budući da nije „zaživelo“ u stvarnosti ili provedeno kroz institucionalne promene u novostvorenim državama, doživljava se bilo kao apstrakcija, ili pak kao raubovanje pojmova sve do njihovog otuđenja. Kratko rečeno, kada je o pozorištu reč, šta bi drugo bilo u pitanju, do katarza.

U teatru Sartr, koji nosi ime po ratnom teatru u Sarajevu, teatru u vreme opsade, o kome se mnogo znalo onda kada je Suzan Sontag režirala Beketovog „Čekajući Godoa“, a koji je za vremena svoga intenzivnog rada ostvarivao predstave koje su čuvale duh grada, dakle upisivale ga u svetsku mapu tekovina na osnovu kojih je Bosna odmah mogla biti, nakon Dejtona, integrisana u Evropsku uniju, a o čemu je Centar za kulturnu dekontaminaciju svedočio upravo tih godina sa izložbom ostvarenom u saradnji sa grupom „Živeti u Sarajevu“ kako se izložba i zvala, pred prepunim gledalištem, mnogo mladih ljudi, predstava „Will You Ever be Happy Again“, gromoglasno je pozdravljena. Za svoju upitanost.

Budući da pamtim MES iz predratnog perioda i da se sećam jutarnjih trčanja po Sarajevu, čekanja novog dana posle burnih razgovora u Holidej Inu, a onda da pamtim neljude sa kukuljicama i mitraljezima u tom istom hotelu, na tim istim mestima, u istom dekoru, na istom mestu samo u drugom času, te da pamtim prvi boravak, posle Dejtona, u tom istom zdanju po čijim su hodnicima bili krvavi tragovi, a deo sprata odvaljen, budući da se sećam sarajevskih prijatelja kojih više nema, kao i ovdašnjih prolaznika kroz tunel na Butmiru, nema ni Izeta Sarajlića, ni Miladina Životića, ni Stojana Cerovića, budući da raspolažem određenim fondom sećanja, aplauz u Sartru bio je zaista blagovest, to osećanje bilo je ravno onome kada smo godine devedeset i druge u organizaciji Civilnog pokreta otpora uspeli da razapnemo Crni flor, od Slavije do palate Albanije, u kojoj je još uvek bila Jugoslovenska Knjiga, najmasovniji skup u vreme rata, kao protest protiv opsade Sarajeva. Da se nosi Crni flor kao znak žaljenja i protesta, bila je ideja Zorana Đinđića.

Pomenuće to profesor Dragoljub Mićunović u svom govoru, svedočenju na Međunarodnom Sudu Pravde u Hagu, onda kada je kao o vrlini i privilegiji govorio i o dezerterima iz ovoga rata, zbog čijih se činjenica i odgovornosti verovatno toliko bavimo prethodnim, Drugim svetskim ratom.

Ne bismo li relativizovali njegove tekovine, od kojih je prva zajednička, jugoslovenska pobeda nad fašizmom, i time zapravo pravdali počinjeno u poslednjem ratu.

Presuda Suda je glasila da ova zemlja nije kriva za genocid, ali je odgovorna što ga nije sprečila. U Bosni u vreme Drugog svetskog rata nije bilo drugog izlaza i izbora do da se svi ujedine protiv fašizma i budu u jugoslovenskim partizanima. Stradali su dedovi, a onda su u ovome ratu stradali sinovi…

Slavoj Žižek govori o kulturi posle šezdeset i osme kao kulturi uživanja, o uživanju kao životnom principu.

Sreća je nešto drugo, za razliku od uživanja. Baš kao što su i uspomene različite od sećanja. Uspomene su nalaze na razglednicama koje su turistička propaganda u tranziciji. Onima koji se sećaju, razglednice iz nekadašnje domovine začudne su, pa možda i bolne. To je odurno stanje između sentimenta, smeha i plakanja.

Odgovornost, pak, pretpostavlja nešto drugo, nešto što obavezuje, kao sećanje. Čini mi se da svi mladi ljudi koji su pozdravili postavljanje pitanja o sreći, a ne o uživanju, pozdravljajući predstavu „Will You Ever be Happy Again“, ne traže i ne mogu da traže uspomene, oni su odrasli u novim okolnostima, pred kojima su oni koji se sećaju odgovorni, pre svega time što neće opisivati atmosfere i stanja, već činjenice, istorijske i umetničke istine.

Oslobodimo jedni druge, pitajmo i ogovarajmo do poslednjeg časa, jer sloboda da nisi ucenjen, ni dželatima ni žrtvama, da si slobodan, samo to može biti put kreacije, ogromna mobilišuća energija da se izađe iz pakla i ravnopravno pogleda u svet, i konačno, da se bude srećan, što je elementarno ljudsko pravo svakoga čoveka, baš kao i sloboda kretanja, valjda je to više od nacije, vere, identiteta i etniciteta.