Seksistički stereotip

Tekst reagovanja potpredsjednice dva puta postavlja pitanje „Zašto uopšte bilo koji …medij osigurava prostor …osobama da raspravljaju …i kome je cilj da …društvo dobija …informacije koje vode…“, uz upozorenje potpredsjednice: „Upozoravamo sve medije da davanjem prostora ovakvim mediokritetima čine protuuslugu većinskom i svim ostalim narodima u Srbiji, što u konačnici može imati nesagledive posljedice po vjekovnu harmoniju suživota svih građana zajedničke nam domovine.“

(Tačkice označavaju propagandne delove potpredsjednice i umovanja potpredsjednice.)

Sekretar i potpredsjednica zajednički poručuju medijima da objavljuju ono što se od njih zahteva i ono što potpredsjednica napiše, a da davanje prostora valjda bez njihovog zahteva i odobrenja „u konačnici može imati nesagledive posledice“.

Ranije su sekretari, ne Mešihata, nego partijski imali na raspolaganju član 133 – neprijateljska propaganda – Milovan Đilas je ne osvrćući se na upozorenja sekretara robijao dvanaest godina, a Mihajlo Mihajlov sedam godina. I još nekoliko stotina ili hiljada je robijalo jer nisu obraćali pažnju na zahteve i upozorenja nadležnih.

Razlika je što tada potpredsjednice i sekretari nisu upozoravali na nesagledive konačnice.

Potpredsjednica mladica govori o konačnici, a general Mladić je govorio o konačnom pre nego što je pobio mučenike u Srebrenici.

Omladinska potpredsjednica skreće nam pažnju da su Bošnjaci Sandžaka trpjeli još u vremenima Kraljevine SHS, Kraljevine Jugoslavije, FNRJ, SFRJ, SRJ, izostavljeno DFJ, verovatno omaškom, a nema ni zavere Kominterne i Vatikana, što se sve zajedno nabraja devedeset godina, kada „nadležni“ za Srbe štite Srbe, „nadležni“ za Hrvate štite Hrvate…

I „nadležni“ za Srbe , i „nadležni“ za Hrvate, a evo i potpredsjednica „nadležna“ za Bošnjake, govori o izdajnicima svoga srpskog, hrvatskog i bošnjačkog naroda, a uz to su ti „izdajnici“ „lica bez biografija, obrazovanja, kučeta i mačeta, isfrustrirana, skreću pažnju na sebe, uhljebljuju se, obesmišljavaju i degradiraju, nimalo relevantni, a ako imaju između četrdeset pet i pedeset pet godina i žensko su, onda su, naravno, u „samom vrhuncu klimaksa“.

U vreme Brežnjeva u Sovjetskom Savezu medicinski osposobljene komsomolke (MOK) bile su na radu u psihijatrijskim klinikama u koje su zatvarani, na neodređeno vreme, politički neistomišljenici. Bilo je toga i u Rumuniji u vreme Čaušeskua, a i tamo, u Rumuniji, bavili su se i životnim dobom žena i njihovim fertilitetom.

Bilo je zaletanja u tom pravcu i u Jugoslaviji, no se tome, srećom, brzo stalo na put.

Treba li reći da su u Trećem rajhu bili najefikasniji.

Oni takve nepoćudne kao što je potpredsjednici nepoćudna Aida Ćorović nisu samo u novima, koje su već radile na zahtev i po odobrenju, prozivali i na neodređeno vreme, smeštali u psihijatrijske bolnice, već su ih radom moralno opustošene kindergardenke (Mok) u klinikama posebne namene, injekcijama uklanjali.

Aida Ćorović govori o vezi marame i politike. I ranije je bivalo da su marama i fes u vezi sa politikom. Najglasovitija zabrana fesa i marame je ona Kemala Ataturka.

Meštrovićeve karijatide su sa maramom.

Kada je marama nalog vere, onda to nije human čin, nego je to verski čin. Human čin je poslati pomoć izgladnelima u Južni Sudan, ili poplavljenima u Pakistanu. Ako marama nije nalog vere, ona je uobičajeni odevni predmet. Takoreći narodni običaj. A u narodu neko klanja, neko se krsti, a neki ni jedno, ni drugo. I sve je to narod. A i narod se menja.

Nekada je postojala i pionirska marama. I tada je više osoba zajedno stavljalo maramu.

I bilo je jasno da kada više osoba stavi maramu, da je to kolektivni čin. A individualni čin je kada neko stavi maramu po svom osećaju, bez drugih. Narod nije ni jedno ideološki, ni jedno konfesionalan. Aida Ćorović govori o tome. A ideolozi, ideološki i konfesionalni, uvek hoće da narod bude jednoobrazan, da oni koji nisu jednoobrazni ili su izdajnici, ili nisu njihov narod. Narod nije ni košnica, ni mravinjak. Nije skup jednoobraznih insekata, gde je svako na svom radnom zadatku. Nego je to mnoštvo ljudi od kojih se svako razlikuje od svih ostalih i nije na kolektivnom radnom zadatku. Nego sam odlučuje šta sa sobom da čini. Aida Ćorović, kao i nekada Mihajlo Mihajlov, misli i piše slobodno i kada je slobodno, onda nije ni „odveć smelo“, ni „omanje smelo“, već je jednostavno slobodno i smelo. A toga se, slobode, ideologije, organizacije, klubovi i komiteti uvek plaše. I sve svoje osobine pripisuju onome od koga se plaše. Šta li će tek biti ako se Aidi Ćorović prohte da piše o istovetnostima i različitostima 1389, Obraza, MOK-a, Dveri, Kapija, Prokletih avlija.