Sikter

Hajde, navalite brojevi, uđite u neku instituciju, našu, pa da imamo osnov da, ako vi izazovete nasilje, možemo da uzvratimo. Nije teško u ovome videti navijačku logiku u dizanju pesnice na tribinama stadiona. Hajde!

Pretnja da će na demonstracijama 13. aprila u Beogradu i Srbiji biti nasilja, da će ga građani izazvati, u stvari je strah od saznanja da će režim morati da primeni nasilje, a onda je kraj. Civili ne mogu izazvati nasilje, oni ga nisu mogli izazvati ni u toku ratova devedesetih, već su to bile subordinirane „paravojne“ formacije, koje teško ostaju bez posla, o čemu svedoče likvidacije i ubojstva u „mirnodopska vremena“.

Pored popisa svakog učesnika građanskih protesta, kako se iz objavljenog štrajka glađu vlasti protiv građana vidi, jer zašto građani nezadovoljni, uvređeni, poniženi i ogorčeni uopšte postoje, pažljivo slušanje, odnosno prisluškivanje opozicije, traženje je inspiracije i invencije koje nema, te preuzimanje, adaptacija i eksproprijacija ideja koje se kao bumerang daju upotrebiti protiv njihovih autora. Nije nepoznat metod kojim desnica preuzima modele koji dolaze s druge strane i adaptira ih u svoju korist.

(Onaj koji je najviše i najuspešnije kapitalizovao stiropor i štrajk glađu je doskorašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić, koji i dalje „životari“, zajedno sa Fondacijom, u državnoj kući na omrznutom „crvenom“ Dedinju, u Užičkoj, sve sa vikendicama sagrađenim na Savskom nasipu koje se nikako, zbog svoje lepote, nisu mogle ukloniti, što je bio dobar znak da i drugi, potencijalni štrajkači glađu protiv onih koji ne žele da piju zagađenu vodu, instaliraju svoje institucije.

Nezaboravni su prizori Nikolića na kanabeu i u pidžami otvorenoj na grudima. Ako je iko „odradio svoj posao“ u „najnovijoj istoriji“, onda je to bivši predsednik Srbije.)

Jedna od najrabljenijih preventivnih optužbi vlasti protiv demonstranata jeste optužba za fašizam. Ko koga ima pravo nazvati fašistom, da li su vlasti sadašnje bile u pokretu otpora u toku ratova devedesetih, gde su bile, na osnovu koje politike, biografije i postupaka u stvarnom životu smatraju da imaju pravo da besomučno rabe pojam fašizma prostim i prostačkim analogijama?

Maketa vešala, i odmah streljani na Terazijama. Gde ste do sada bili?

Nisam malo puta bila ispred protivnika gej parade, gej izložbe, bilo koje manifestacije koja je podržavala „gej“ i zato bila nedovoljno patriotska i naša, ispred i nasuprot zastupnika porodičnih i „nacionalnih“ vrednosti i onih koje vole da Albance zovu Šiptarima, „jer ovi uživaju u tome“; te mislim da imam pravo, „izdajničko“, da ne prihvatim ništa što vodi u represiju, i najgore što smo u raspadu i ratovima u ovoj zemlji živeli – kakav legitimitet imaju svi oni koji su u nasilju i teroru, smrti i raseljavanju učestvovali na bilo koji način, i time što su u vlasti bili, da demonstrante na protestima nazivaju nasilnicima i fašistima?

„Rad, red i disciplina“ govori „Ja kao predsednica vlade“, izvinjavajući se što policija nije stavljena u pogon prilikom odvijanja „rušilačkih“ protesta. Šta to znači, iz koje je ideologije, i nažalost prakse, „Rad, red i disciplina“?

Verovatno bi za vlast bilo zadovoljavajuće da građani uopšte ne postoje, naročito oni koji nalaze da san Gorana Vesića o utiskivanju sopstvenog pečata u grad Beograd nije i njihov san. Pa smo uhvatili da sklanjamo barijere koje nam onemogućavaju da uđemo u sopstveni grad.

Nasilje je to što se radi u Beogradu, to što je grad u potpunosti uzurpiran zbog „ulepšavanja“ (kakva je to urbanistička, arhitektonska i estetička kategorija „ulepšavanje“, ko govori tim jezikom, na kojoj pijaci?).

Nasilje se zaplelo u jezik, nasilje se zaplelo od kada se u državi Srbiji uređuje konferencijama za štampu, nasilje je u personalizovanom jeziku, u neprekidnom govoru u prvom licu, a sa pozivom na institucije da se čuvaju. „Ne volim ultimatume“, „Ne dam“, „Ne dam Gazivode“. „Ne pada mi na pamet.“

Ne pada na pamet, nažalost.

Nasilje u govoru koje nije ono što se obično podrazumeva pod govorom mržnje, „šljam“, „rulja“ , već je u konstrukciji aluzivnih rečenica – nikada im to ne bih rekao to što sam im već rekao da im ne bih rekao. „Sikter.“

Veoma raduje zabrinutost Aleksandra Martinovića da je dežurstvo i „odbrana“ dragocenih slika u Domu skupštine Srbije, sve okružen i ispred uglavnom ženskog poslaničkog kadra, (kada će preći svima preko glave ili posati smešno, što već jeste, to pršenje pojedinaca i ministara ispred hora u pozadini, bilo da je policijski, ili poslanički, mešoviti ili samo muški ili ženski, nekako je nesrazmerno da Martinovića, makar bio na funkciji, „prati“ toliki broj devojaka i žena?).

Briga da „šačica huligana i nasilnika“ ne ugrozi umetničko blago Skupštine, kao 5. oktobra, jer u dezavuisanju 5. oktobra je čitava stvar, ta zaštitnička briga istovremena je sa rušenjem Kalemegdana, izbacivanjem železničke stanice iz Beograda, betoniranjem i betoniranjem, i uostalom sa parkiranjem automobila narodnih zastupnika sve do vrata Skupštine, umesto civilizovanog (kako samo varvari vole reč civilizacija) odlaska u garažu.

Kako bi bilo da poslanici koji su odbranili zgrade od projektovanih i spinovanih napasnika i koji su posmatrali protest sa prozora kažu šta su u stvari videli, i koliko su brojeva videli. Zamislite da Drecun kaže kako je kroz prozor gledao i kako ih je bilo, ispred i ispod njega više od sedam hiljada tri stotine i pedeset.

Ko je kome ovde upao u san, u stanište, u opštinu, u život? Da li su to građani „upadajući“ na svoj Trg republike, Trg slobode koji se ima zaravnati, ispeglati, tako da se niko nikada na njemu više ne skupi, i da se stanovnici ovoga grada rasele i da grad bude grad iz Vesićevog sna sa projekcijama koje lako podsećaju na Germaniju, samo to nije eksplicitno, pa nije podložno banalizaciji kao što je ona simbolična testera.

Ili baš jeste, podložno banalizaciji kao što je to svaki pokušaj rečima u ugradnji simbola koji im ne pripadaju, i na koje, u odnosu na svoju istoriju i kontinuitet, nemaju pravo i zato čitava slika počinje da se opasno krivi, kao ogledala u cirkusu.

Od jezika do činova. Šta je zapravo nasilje i ko je njegov pre svega tvorac, a zatim i izvođač? Onaj koji ga, kao užarenu loptu, baca u krilo neobožavajućim građanima što se ne mole i ne zaklinju u jednog vođu, i jednu partiju, mnogobrojnu, kvantitativnu, količinsku, da se prebrojimo, da vidite koliko nas ima.

A što se čuvanja ili zaštite institucija tiče, to stvarno nisu zgrade, već smisao opšteg dobra, demokratije i slobodne ljudske volje za stvaranjem i delovanjem. Samo što za to, pored kvantiteta, treba imati i kvalitet, kapacitet znanja i karaktera. I slobodu. Zgrade su taman pametne onoliko koliko njihovi trenutni zaštitnici, koji su upali i tamo gde nisu domaćini.

Da li je nasilje dugogodišnji teror većine nad manjinom u Skupštini Srbije, i ono zvono predsednice kao za treniranje pasa (Pavlovljev refleks). Konačno, glupost je najveće nasilje.

Da li je nasilje prisustvo i aktivnost Vojislava Šešelja u Skupštini Srbije, ratnog zločinca i onoga koji je sa svojom Radikalnom strankom, maticom Napredne stranke devedesetih, osmislio, organizovao i realizovao nacionalsocijalistički, regrutni i partijski metod društvene uzurpacije. I nasilja.

Ovde je istorijat nasilja od duga vremena, i kao da se intenzivira, koliko je manji poziv i opravdanje na neprijatelje spolja, na zavere protiv nas, toliko se prebacuje na unutra, na stanovništvo. Ovdašnja pobuna protiv vlasti i partijnosti jeste najbolji deo evropskih procesa i ovdašnjih evrointegracija.

Je li nasilje krčenje Fruške gore i rušenje, testerom, silnoga moćnoga drveća, je li nasilje istovremeno suđenje za besprizorno ponašanje „čelnika“ iz Brusa i upisivanje u katastar monstruma građevinskog izgrađenog na Pančićevom vrhu. Je li nasilje što uopšte takvi ljudi, kao iz Brusa, raspolažu prirodom i ljudima? Od vrha do dna.

Da li je nasilje laž, obmana, korupcija, privilegije, užasno raspolaganje imovinom, da nema „renoviranog“ pločnika koji se ne raspada, podšivene i završene ulice, da li je nasilje potpuni poremećaj saobraćaja, da li je nasilje Savamala, Ušće, Grocka, Žitorađa, Vršac, ko je to izgovorio poslanici Demokratske stranke „Ti imaš dete, a mi imamo gepek“? Je li nasilje falsifikovanje, preimenovanje, pretvaranje, prisvajanje, prenemaganje, arogancija prema podređenima i inferiornost i poniznost prema jačima? Svima nama potrebna je ravnopravnost, i sloboda. A ne -„Sikter“.