Slobodan

„U nezavisnom izdavaču i grafičkom dizajneru Slobodanu Mašiću (1939-2016) susreću se mnoge linije srpske moderne umetnosti i književnosti posle Drugog svetskog rata. Bio je prvi nezavisni izdavač. Prvo štampano delo Aleksandra Solženjicina objavljeno je u Nezavisnim izdanjima Slobodana Mašića. Pokušaj izdavanja prvog opozicionog časopisa takođe se vezuje za ime ovog dizajnera i arhitekte. Leonid Šejka, Marija Čudina i drugi pripadnici Medijale, prijatelji su i saradnici Slobodana Mašića kao i disident Mihajlo Mihajlov. Prvih trideset i pet godina Festa obeleženo je grafičkim dizajnom ovog autora. Atelje 212 je bila njegova kuća u kojoj je čak režirao i jednu predstavu. Veliki deo avangardnih umetnika i književnika u Beogradu je decenijama bilo na ovaj ili onaj način povezano sa Slobodanom Mašićem.“ (Iz najave emisije).

I trideset godina Bitefa, čiji dizajn plakata i kataloga pokazuje „kako se menja usmerenje onoga koji gleda“. I „Šta je pozorište“ jer „Glumac u pozorištu jeste jedna volja koja pokreće igru“. Polica sa katalozima Bitefa Slobodana Mašića jeste istorija pozorišta dvadesetog veka. Da sve to vidimo i budemo deo promena u pozorištu „uspeo je da nam priušti“ Jovan Ćirilov uz Miru Trailović, koja je sve to „gurala“ da bude i da se održi.

Slušala sam o arhitekti Slobodanu Mašiću i pre nego što sam ga srela u redakciji „Susreta“ krajem šezdesetih (1968). Prelom „Susreta“ bio je do tada čudo neviđeno. „Uvek sam se bavio politikom“, govori Mašić, i „svi moji razgovori sa prijateljima bili su uvek politički“. Špengler ga je naučio kako specifični oblici znanja mogu da se pretvore u zabludu, i kako zatvoreni sistemi padaju ukoliko im se jedna karika izvuče. Pogled na svet i činodestvovanje Slobodana Mašića danas bi se nazvali interdisciplinarnim, a zapravo je karakteristika genijalnosti koja u sebe uvlači i iz sebe emanira sve, a to je za Mašića politika. I politički diskurs „Ne znam zašto imamo neodoljivu potrebu za prezirom politike“.

Takav svetonazor „prelamao“ je „Susret“, bila je to uistinu revolucionarna interpretacija revolucionarnih pokreta i ideja činila je „Susret“ političkim novinama par ekcellence (Zato je i uredništvo početkom sedamdesetih bilo smenjeno). Ne samo da je Mašić „interpretirao“ tekstove već je zahtevao da se napiše više ili manje, kako bi „prelom“ bio poruka. Prelomom je uređivao novine. Ta metoda bila je karakteristična i za rad na katalozima Bitefa, višedecenijskog pokazivanja „opšte sudbine kojom se glumac kreće“. Gotovo sve naslovne strane izazivale su šok zbog njihove telesnosti, zbog uha kojim se sluša i čuje, očiju kojima se gleda i vidi, prstiju na rukama i nogama, zbog materijalnosti, opipljivosti, prisutnosti čoveka u pozorištu. Sećam se skandala, na sreću, koji je izazvao katalog za usnama Jovana Ćirilova na naslovnici, slušati, gledati, saznati, osetiti, primiti, dati, uzbuditi. Konačno, skandala zbog slobode govora, koja za Mašića nikada nije bila u delovima, donekle, već je uvek bila celina, celost, sve.

Poslednja diskusija sa Slobodanom Mašićem koju pamtim bila je u kući Milovana Đilasa, ispod velike slike Leonida Šejke. Iz te večere zanavek su otišli Slobodan Inić, Stojan Cerović, Slobodan Mašić i Milovan Đilas, ali je taj razgovor i dalje živ po svojoj inspirativnosti, napetosti, intenzitetu, presudnosti, važnosti koju je zadavao i Mašić.

Ispod slike Leonida Šejke, Mašićevog prijatelja, sa kojim je uvek razgovarao o politici, i koji je posle ispevane pesme govorio o kontekstu i uzrocima njenog nastanka.

Nezavisna izdanja, Savete i Slobodana Mašića. „To sam počeo da radim zato što sam oko sebe video ljude koji su imali potrebu da oslobode ono što su imali da kažu, i svoje ideje“. Oni su mogli biti u blizini, ali i veoma daleko, ali smo braća, jer se to može biti sa onima koji to stvarno jesu, braća. Izdavaštvo je za Mašića otkriće duhovnih sloboda. Da se ideje oslobode i nađu u javnom prostoru kao pojedinačni i autorski čin kolektivne svesti. Dakle, Mašić nije imao zanimanje, već kako sam kaže – preokupaciju. Da otvori prostor slobode, za slobodne ljude, one koji svom snagom nastoje da se iskažu, što je istovremeno i društveni čin, odnosno one koji stvaraju društvenost.

Nezavisna izdanja Savete i Slobodana Mašića, koja mnogi od nas ne pozajmljuju („Nikad ne pozajmljuj knjigu, neće ti je vratiti“, Jovan Ćirilov) kao i kataloge Bitefa, pretrpela su desetak zabrana. No, Mašić nikada nije odustajao. Uporno i za svaku zabranu tužio je državu. NJegov advokat u sudskim procesima za slobodu govora bio je advokat Srđa Popović.

Tako je bilo i sa knjigom Ivana Ivanovića „Crveni Kralj“. Knjigu je Mašić objavio 1972. Odmah su autor Ivan Ivanović i izdavač Slobodan Mašić bili optuženi da „kvare omladinu“. Suđenje je bilo u Pančevu i toga dana se dobro sećam. Mašić i Popović pozvali su mog oca, profesora etika, Vuka Pavićevića kao veštaka u sudskom procesu. Optužnica je zapravo teretila glavnog junaka knjige za „zlomisao“ ne samo za ono što u knjizi ne piše, već i za njegovo delovanje, kao literarne tvorevine, u stvarnosti. Beše to više nego apsurdan proces, ogoljen u potpunosti kada su veštak i odbrana zahtevali da se glavni junak iz knjige pojavi na sudu kao svedok.

Beše pauza u suđenju, sudija je prišao, među nama na hodniku bio je i Bandić, književni kritičar, i rekao veštaku na suđenju da on dobro zna da junak iz knjige nije živa ličnost, ali da je naređeno da se knjiga i njen pisac osude. Ironija i duhovitost Slobodana Mašić bile su u toj meri obesnažujuće za svaku dogmu da se razgovor rasprsao, kao i suđenje – „car je bio go“. Tekst veštačenja o umetničkoj istini i slobodi tada je objavljen u „Borbi“, kako se Mašić seća, a ono čega se ja sećam jeste da tu nije bio kraj, već da se kod tadašnjeg rukovodstva moralo zalagati, po cenu daljeg širenja teksta, da se supruga Ivana Ivanovića koja je kao profesorka književnosti bila otpuštena, udaljena sa nastave, zbog „činodejstvovanja“ njenog muža, vrati na posao.

Knjiga Predraga Čudića „LJudske slabosti“ „protumačena je“ kao da se Čudić upravo za te slabosti zalaže, da ih brani i postiče. I opet borba za slobodnu reč i nezavisna izdanja. Mašić govori kako je uvek tužio državu i kako su ga uvek poštovali, kako i ne bi, Mašić je bio bez straha. A to plaši državu, sistem, izvlači jednu kariku. Pojedinac koji se usuđuje. Da oslobodi ideje i preda ih kolektivnoj svesti. „Moj život je politika“, kaže arhitekta, grafički dizajner, izdavač, strateg, umetnik Slobodan Mašić.

Gledam Mašića na RTS-u, i postajem svesna da sam poznavala genijalnog čoveka, koji je „prelamao“ svet, davao mu vid i lik, u svemu što je radio bavio se celinom, politikom, revolucijom i slobodom, to je bila njegova estetika. Slobodan Mašić, slobodan čovek i stvaralac, slobodan.