Spomenik

 Dok čekate, suočavate se sa spomenikom; udarate u duhom i telom oskudno ovaploćenje (Drinka Radovanović) jednog genija, i mislite, naravno, o vremenu i ljudima koji su postavljajući taj rad pokazali i definisali svoje umetničke, političke i estetske mogućnosti.

(O ovom spomeniku pisalo se, govorilo i izjašnjavalo, što je još jedan dokaz da se može mnogo toga i izreći, upravo zato što sve to ostaje bez ikakvih konsekvenci.)

Istini za volju, “javna rasprava” uspela je da “skrajne” mesto na kome ovaj spomenik ima biti, “inspiratore i inicijatore, političku pozadinu” ovoga ostvarenja “ispoštovala” je javnost tako što je malo oturila i Teslu i “tvorca” van neposrednoga uvida, spomenik je tako sakriven, ili “sklonjen sa očiju”, ali postoji, za svaki slučaj i u jednom i u drugom vidu, da je bolje da ga ima, ili je bolje da ga nema.

Ako se dobro sećam, pre “krštavanja” aerodroma Beograd, i naše svakolike avijacije, koja je svakim danom u sve gorem stanju, bilo je “u javnosti” reči i da će “vazdušna luka” nositi ime Zorana Đinđića, pa je nekako, ne znam kako, ipak, prevagnuo Tesla. Velika imena i veliki ljudi postaju prekrivkom naše nestvaralačke bede. Oni treba da nas iskupe od nas samih. Dakle, za trenutno stanje Elektrodistribucije veća je prekrivka Tesla od Đinđića, tako da je teško prosuditi ko je od njih dvojice bolje prošao, onaj koji je “ovaploćen” ili onaj koji to nije. Pitanje jeste u kakvom su stanju arbitri ove neodlučnosti, kakav je to bio duh vremena, i ko su njegovi akteri. Pod uslovom da nas “iskopaju” arheolozi i forenzičari jednom, pošto nas prekriju “snegovi i šaš”, šta će oni na osnovu spomenika Tesli reći o nama, kako će rekonstruisati epohu, šta će biti naša “slika i prilika”, poruka “koju smo poslali”.

Dve godine nakon Đinđićevog ubistva počela je jedna vrsta kampanje i nagoveštavanja vezana za čuveni “staklenac” na Trgu republike (sada bi ovde mogla da sledi čitava priča o “prekrštavanju” ovog trga, Trg slobode, Pozorišni trg, taj se topos dakle ljulja u skladu sa “politikama sećanja”), “sanjan” je tu bio kulturni centar, a u centru spomenik Zoranu Đinđiću, taj se period završio “snom” o Operi. Sve je to bilo u prisustvu spomenika Nušiću, za sva vremena i uvek Nušić.

Došla je dve hiljade i sedma godina, kada se između Bulevara AVNOJ-a i Bulevara Zorana Đinđića “zabijao” Bulevar Ratka Mladića. Zašto je” Đinđić trebalo da smeni AVNOJ, može se samo obrazložiti potpunim neshvatanjem i nerazumevanjem konteksta u kojem se taj čin odvija. Prvo, kontekst dotadašnje inauguracije “novog doba” u odnosu na “stari”, socijalistički period, te smena i preimenovanja i ulica i trgova, “skidanja” spomenika i postavljanja novih. Drugo, potrebom da se nešto učini “za Zorana”, što će biti brzo i efektno, i treće, pretpostavljam da se o takvom činu nije ni posebno razmišljalo, odnosno da se upravo htelo biti “okrenut budućnosti”, depolitizovan, dezidelogiziran, univerzalan. A sve u prilog Đinđiću. Nisam videla nijedan razlog zbog koga bi AVNOJ isključivao Đinđića, niti Đinđić AVNOJ. Šta će se dogoditi kada se implementira diskontinuitet – događa se “Ratko Mladić”. Ne znam da li predsednik Tomislav Nikolić stanuje u Bulevaru Zorana Đinđića. “Vučić lepio plakate sa natpisom Bulevar Ratka Mladića”, izveštava agencija Beta 06. 05. 2007. “Generalni sekretar Srpske radikalne stranke (SRS) zalepio je danas na zgradi televizije B92 na novobeogradskom Bulevaru AVNOJ-a plakat na kojem je pisalo: “Bulevar Ratka Mladića” i nalepnice sa likovima haških optuženika Mladića i Radovana Karadžića. Upitan da li smatra da je akcija SRS-a “guranje prsta u oči Evropi”, Vučić je uzvratio pitanjem “da li je to ista Evropa koja Srbiji uzima Kosovo”.

Ne, nije reč o tome. Već da je sve ovo bivalo i jeste moguće iz jednog jednostavnog razloga: što nismo u stanju da napravimo, da sazidamo, da kreiramo i ostvarimo jedan novi svet, svoj svet, ako hoćete, jednu produkciju kakva je nekoć bila Novi Beograd, te da tom novom damo ime Zorana Đinđića, to jeste, da njegovo ime i prezime proistekne iz naše kreativnosti za koju imamo kapacitete da je u život provedemo, da se mi subjektiviziramo kako bismo mogli misliti i ostvarivati subjekt.

Čini mi se da je za to potreban kapacitet autorefleksije, dakle, “zajednice sećanja”, i “politika sećanja”.

“Predlog za spomenik Zoranu Đinđiću”, RTS, ponedeljak, 11. mart. 2013. “Uoči deset godina od ubistva premijera Zorana Đinđića, gradski odbornici Božidar Đelić i Matija Bogdanović predali inicijativu za podizanje spomenika Đinđiću u čast u Beogradu. Ta inicijativa nema nikakve veze sa dnevnom politikom, već sa time podseća na Đinđića, koji je bio pokretač mnogih bitnih elemenata u društvu”.

Upravo obrnuto. Zoran Đinđić je ime jednog političkog subjekta koga se ne možemo setiti “ukoliko u aktuelnosti ne proizvodimo subjekt veran politici koje hoće da se seti”(Branimir Stojanović). “Politika sećanja je moguća ukoliko u aktuelnosti proizvede politički subjekt veran sećanju na politiku onoga čega se seća.” U imenu Zorana Đinđića sadržana je aproprijacija gomile događaja čitave jedne epohe. Dakle, nije u pitanju ni istorijsko sećanje kao državni konstrukt sa svim dogovornim cenzurama i autocenzurama, niti je u pitanju privatno sećanje, već izgradnja “politike sećanja” koja treba da istraži čitavu epohu personalizovanu u Đinđiću, kojom je on dominirao u ime jedne široke koalicije. Što znači izgraditi sposobnost autorefleksije i nadasve kritičke potencijale “politike sećanja” i subjekta koji može da se seća.

Bilo je takvih pokušaja, “mapiranja politika sećanja” (“Zajednica sećanja – Tranziciona pravda u istorijskoj perspektivi”, priređivači: Obrad Savić, Ana Miljanić, 2006.) ili doprinosa ogromnom polju smisla “tranzicione pravde”, međutim, takav jedan proces nikada nije bio institucionalizovan, što u mnogome objašnjava današnju političku situaciju. “Zajednica sećanja” bivala je upotrebljavana kao “spinovanje” pred kraj izbornih kampanja, u zadnji čas, i u borbi za glasove. “Suočenje sa prošlošću” pretilo bi nemogućnosti “koalicionog potencijala”. Dakle, upravo “dnevnoj politici”.

Negde posle Dejtonskog sporazume prisustvovala sam u Mostaru raspravi mostarskih arhitekata i Bogdana Bogdanovića, da li prvo treba uspostaviti grad, “povezati” rastavljeni grad, a onda obnoviti most, ili pak prvo treba obnoviti /sazidati/ most ne bi li se mostom povezao i uspostavio grad. Napravljen je most.

“Moderni politički mitovi o zasnivanju jesu konstruisane naracije koje iz istorijskog toka izvlače neki važan događaj zajedničke prošlosti, daju mu mitske oblike i pretvaraju ga u početnu tačku zajedničke prošlosti. Tako njihova suština nije u prisećanju na stvarnu prošlost, već u stvaranju narativa na koji se u teškim vremenima oslanjaju kolektivna sećanja i identitet… Drugim rečima, oni su istinske invencije, istovremeno su i ideološke tvorevine, ali i izraz autentične želje da se osmisli vlastita egzistencija.” (Helmut Dubil “Naličje dobrog života”).

Dakle, nema “ispoštovanja” Zorana Đinđića, kao ni naših uzajamnih “ispoštovanja”, spomenik Zoranu Đinđiću je u razbijanju svake fetišizacije i svake aproprijacije. On, spomenik, nije u proizvodnji objekta, već subjekta (političkog), koji se seća u autentičnoj želji da osmisli vlastitu egzistenciju.