Sreća se igra

Na sceni je bilo čuveno drvo Stojana Ćelića. Malo drvo, sadnica, bilo je na dvorištu Godo festa (tamo gde je danas Gete institut i SPO, a bio je ART film i magaza Ljube Tadića) kada su igrane predstave „Čekajući Godoa“ Ljubiše Ristića i „Godo je došao“ Nade Kokotović (u dvorišnoj zgradi koje više nema trčali su konji).

Kada sam u Ateljeu 212 dežurala na predstavama „Čekajući Godoa“, publika se smejala, od replike do replike – smeh, smeh na izgovorene rečenice, smeh na činodejstvovanje glumaca, smeh na čekanje, čekanje koje je izazivalo smeh.

Nema Ljube Tadića, ni Radeta Markovića, ni Bate Paskaljevića, ni Miće Tomića. Nema ni reditelja predstave Vasilija Popovića. Svi oni imali bi još mnogo toga da kažu o životima i smrtima predstave „Čekajući Godoa“, velikog prevrata u svetskoj i našoj istoriji pozorišta, i čovečanstva, sveta.

Premijera „Čekajući Godoa“ Semjuela Beketa u režiji Harisa Pašovića u Beogradskom dramskom pozorištu 25. juna 1991. godina sa Mikijem Manojlovićem, Žarkom Lauševićem, Brikom Krivokapićem, Slavkom Štimcem i Kristinom Popović svojim prvim delom igrana je u Jugoslaviji, drugim u njenom raspadu, 26. juna tenkovi su bili na slovenačkim granicama i, ako se sećate, autobusi u eksploziji. Predstavu su gledali svi tada živi kreatori i učesnici njene prve postavke u Ateljeu 212, bio je to poseban ritual. U Bratislavi prošle godine u jesen, dan pre smrti Jovana Ćirilova, Haris Pašović i ja smo se obavezali da ćemo o tome ostaviti neka dokumenta, obavezivali smo se, u šetnji (bila je jesen i park u Bratislavi bio je do te mere purpuran i žut da bi čovek rekao da je Sigmund Frojd, i sve u vezi sa njim, moglo nastati samo u onoj melanholičnoj, i nostalgičnoj, i klaustrofobičnoj „srednjoj Evropi“ koju su toliko voleli devedesetih, e ne bi li se nekako rešili Balkana). Izgledalo je, te jeseni u Bratislavi, da se bliži kraj nekoga, nečega, jednog života iz pesme „Ja“ (Jovan Ćirilov).

U međuvremenu uvek je bilo veoma teško „objasniti“ američkim studentima, a i profesorima ko je zapravo Godo. Uvek hoće da znaju, onako raselovski, ko je to, i naročito da li je Godo bog. I zašto ga čekaju, i zašto on ne dolazi, koja je to priča, zaplet i rasplet, šta će se dogoditi na kraju. Sećam se jednog takvog razgovora u Beogradu, Dragan Klaić je učestvovao u njemu, kada je jedan veoma uvaženi i visoki američki diplomata rekao da je Suzan Sontag odveć evropski mislila, a u povodu shvatanja, američkog, večite mladosti, i kako je ogromno uvažavanje Semjuela Beketa jedna od evropskih mistifikacija. Bila je to zapravo rasprava o vrednostima, rasprava o shvatanjima smrti, dakle ono što je nakon erosa u izvesnom smislu tabu i izvor straha (Frojd). Sutradan, pozvani smo na ručak; naš sagovornik nam je otkrio da se odbranom od Beketa zapravo branio od saznanja da mu je supruga definitivno bolesna, i da nije u stanju da se bez samorazaranja konfrontira sa smrću.

Semjuel Beket je sigurno jedan od najlepših i najimpresivnijih ljudskih likova. Kao ptica, kao orao, orlušina i oči koje viziraju (kako bi rekao profesor filmske estetike Dušan Stojanović, govorio je o subjektivnom kadru koji ne vidi, već „vizira“ stvarnost), bore duboke i dužina lica, čovek u najvrhunaravnijem izdanju, mišljenje upisano u trenutni oblik.

(Čini mi se da vidim Beketova pisma kako se devedesetih kotrljaju, kako lete ulicama Rovinja. Izbačena iz okupiranog stana, odmah pri ulici, Kaće i Radomira Konstantinovića. Pisma izbeglice.)

„Osnovni koncept komada Istočna senka (tragikomedija…) je Semjuel Beket. I njegov teatar apsurda. U istoj meri i naši večiti pokušaji da ostvarimo suživot sa nekim, ili barem sa samim sobom… (težina ili nemogućnost toga – igra života i smrti (film i živa predstava), i najdivniji način realizacije svega; sve što radimo je potpuna budalaština. Ali već ova jednostavna činjenica daje nam ogromnu snagu da demonstriramo tu „budalaštinu“ uz najvatreniju osudu… Sve to zajedno bi trebalo da bude „tragikomično“ iskustvo. „I dalje smo živi, i želimo da iskusimo život i svima stavimo do znanja – bez obzira koliko je sve besmisleno – ili možda – baš zbog toga“, piše Jirži Kilijan.

Beket jako mari za sve indikacije koje je ispisao. Tačnost, sekundacija radnji i pauza, časovnik navijen, do i od kraja, kraja beskraja, ili prolaznosti. Nešto od ovoga bilo je pitanje na prijemnom ispitu na Akademiji za pozorište film, radio i televiziju davne '67. godine: profesori Hugo Klajn, Stanislav Bajić, Ratko Đurović i Dušan Matić postavljali su pitanja o knjizi Slobodana Selenića „Angažman u dramskoj formi“, u kojoj je i esej o Semjuelu Beketu; nema ih više da vide kako je Jirži Kilijan koreografijom, igrom, scenografijom upravo ovaplotio Beketov tekst i konstrukciju, dramski sistem, to jeste dao smisao rečima koje su se smatrale zaumnim u to vreme.

Gledamo „Istočnu senku“ četrdeset i pet minuta jednog časa Semjuela Beketa. I muzike, sve vreme predstava je i predstava pijaniste (Tomako Mukaiyma). I kada u finalu igraju plesači u ozbiljnim godinama (Sabine Kupferberg i Gary Chryst), postaje zakonomerno da se na kraju predstave „Istočna senka“ Jiržiju Kilijanu (Jiri Kylian) dodeli nagrada Beogradskog plesnog festivala, trinaestog po redu, „Jovan Ćirilov“, po prvi put. U skladu sa ontologijom jednog doslednog egzistencijalističkog shvatanja i pozorišta i života. Jer je ples upravo identičan postojanju ljudskog života, tren esencije, otimanje od nestanka.

Do koje mere je ples i politički čin jasno je iz predstave „Mrtva priroda“ Dimitrisa Papajoanua, i to ne samo činjenicom da stiže iz Grčke, iz polisa Atina, već i tematizacijom; ne sećam se središta jednog konceptualnog rada, dakle, predstave proistekle, ili mnogo bliže polju savremene umetnosti nego pozorištu (o repertarnom da i ne govorimo), koja je zapravo rad i pitanje rada na sceni. Ovo je, naravno, i klasno pitanje, iskazati rad u ljudskom materijalu usred kamena. Izuzetna je veza arhetipa, od nekadašnje do savremene Grčke i današnjeg eksploatatorskog uzurpiranja ljudskoga života. Na ovome svetu, pod ovim nebom, pod ovim suncem, Sizifi i Prometeji, rad koji se pleše.

Zanimljivo je, i dragoceno, kako je Festival plesa stvorio svoju publiku, stvorio je jednu zajednicu, društvenost, intenzivan odnos između scene i gledališta, gotovo nakon svake predstave aplauz je podržavalački, buran, eksplozivan, i mnogo se nakon predstave razgovara i zamenjuje. Publika nije razgaljena, i nije pitanje da se događa „nešto lepo“, već da se usred nemoći, apatije, nezainteresovanosti, prepuštenosti toku događaja, anomiji, javlja ljudska moć u svim svojim dimenzijama, potpuno obrnutim od ljudske nemoći čiji je nasilje krajnji izlaz. Šta zapravo čovek sve može kada igra.

Umetnička direktorica Beogradskog festivala igre Aja Jung kaže u uvodu u ovogodišnji festival: „Igrom se lepota priziva i slavi. Uz igru tražimo svoje pravo na radost. I onda kada dno ne postoji, na pozornici života igrom se igraju hrabri, koračajući pod nevidljivim nitima zadovoljstva. Da li je trebalo igrati na nekom drugom mestu, ostaje nepoznato. Jer već trinaesti put mi igramo ovde. Na vašu i našu sreću“. I slobodu. Ovde.