Srpski Davos

Naslušala sam se ovih dana, kao i vi što slušate i gledate, izveštaja sa Biznis foruma na Kopaoniku, srpski Davos, učesnice u kostimima, veoma poslovno, sako koji ističe bistu sa onim potencijalno zakopčanim sakoom ispod grudi, muškarci u odelima, kravate, torbe, fascikle, naočare. Ulaze važna lica, gosti iz zemlje i „okruženja“, inostranstva, šira i uža međunarodna zajednica, ljudi biznisa, ekonomisti, pitanja, problemi, uslovi i ograničenja koja proističu iz korupcije. Korupcija je optočila sve, korupcija je naša svetlost i naša tama. Kako se boriti sa korupcijom, „sistemski, svakodnevno, edukativno, prosvetno“. I opet, kao da je korupcija rezultat „malog čoveka“ koji „mora da se snađe“.

Nema korupcije koja ne počiva na zakonu. Kao što svako od nas vidi, čuje i prisustvuje jeste da je „sve po zakonu“, da „svako radi svoj posao“, i da su institucije te koje imaju da obave „svoj posao“.

Gde rukovodstvo i vlast vide te institucije? Gde se nalaze te institucije? Gde se vidi njihovo delanje? U korist građana ove zemlje ili kako „u ime naroda“. Kada režimu odgovara da institucije „odrade svoj posao“, one postoje, i ne može se imati mišljenje mimo njih, u svakom času. Kada to režimu odgovara, ima se mišljenje pre i posle svake institucije u polusvesnom stanju, u stanju teturanja od tereta očekivanog, odgovarajućeg, funkcionalnog i „konstruktivnog“ rešenja.

Dobro, znamo da je svuda po Evropi urbanistička navala i osvajanje prirode u ime koristi i turizma, u ime „love“ koja će se zaraditi na „heritidžu“ i užitku, na konzumaciji svega postojećeg, invazija, ipak nikome ne pada na pamet (padati na pamet, omiljeni slogan vrha ove zemlje) da na vrhu Materhorna, ili u sred Zermata, pa malo više, ili povrh Šamonija, znatno proširenog, ali pri dnu planine, podigne objekat od hiljadu kvadrata, kao što se „to dogodilo“, samo od sebe, i preko noći, da niko ništa znao nije, video nije, čuo nije, da to čudovište, kafančina, nije ni u čijoj nadležnosti.

Saznali smo iz Insajdera, a i drugih medija, da se to nije jedino gradilo na Kopaoniku, „srpskom Davosu“. Kako reče predsednik opštine Brus, sve poznatiji i poznatiji, kome ništa do njegove poznatosti nije bilo poznato, već je samo postojao i navaljivao do besvesti, na ono na šta je mogao da navali, na žene, koje eto, kao i u vreme silovanja u Bosni, delimično tako šta i „prouzrokuju“, „izazivaju“.

Gospodo učesnici „Biznis foruma“, iskreno sam zapanjena da u jednoj javnoj prilici, tim pre što je reč o biznisu i njegovom ograničavanju korupcijom koja ga i nas steže za gušu, niko od prisutnih nije pomenuo, protestovao zbog mesta radnje na kome se nalazi, zbog uništenja prirode i lepote, zbog „prirodnog i spontanog“, kao što smo čuli, građevinarstva malih objekata, koji narastu u velike objekte uz ski-staze, i u stvari svuda gde gadni i korumpirani gazda može da se najede, popiša i posere.

Verovala bih u stvarne napore da se oslobodi privreda i biznis korupcije, da su se svi učesnici biznis Foruma, i svi koji su u „srpskom Davosu“, popeli do Pančićevog vrha i srušili ono ruglo, ako i ne baš čekićem, da se setimo kako je zapanjena premijerka pitanjem o postojanju zgradurine u zaštićenom parku prirode, odgovorila „da li očekujete da ja to rušim“. I da su za to nadležne institucije.

Vidimo i kako, objekat i dalje stoji, a institucije se stvaraju činjenjem. Biznis forum je institucija, a ne razumem, najiskrenije, kako svi mogu da sede na Kopaoniku i da nikog ne interesuje šta je oko njega, to jeste šta je nad njim. Ako ima paralelizma u stvarnosti, a upravo rečima tvrdi da ga ima, onda je to -sedim u hotelu i pričam, do otpadne vode teku oko mene, to je konstantni paralelizam odela, džipova, razrovanih ulica, preterane šminke i blata, svetlećih objekata i mračnih ulica. Uostalom, mogla se posetiti i opština Brus, koja će tek za tri meseca raspravljati o ostavci nasilnika u svakom smislu.

Priznajem da ove redove dugujem Ružici Sokić, glumici, koja se zalagala za očuvanje prirodnog parka Kopaonika, i dobro se sećam direktorice Zavoda za zaštitu Kopaonika koja je svojevremeno podnela ostavku jer – šumara više nema, verovatno su oni višak radne snage, jer su šume Kopaonika sklone eroziji jednostavno zato što su u pola planine presečene gradnjom, jer otpadne vode idu u reku Raču, a tamo su ribe, ako dozvole biznismeni, a one se truju. I mi se trujemo, i sve ono što smo videli šta sami od sebe radimo prilikom poplava 2014, krademo materijal, šljunak i pesak, iz reka, te narušavamo vodotok, sečemo šume kao da nas je svevišnji na to ovlastio, drvo je najveći neprijatelj sadašnjeg režima, drvo i čovek, ubij drvo, i betoniraj gde stigneš, seci, tako izgleda čistije, otvoren je puškomet.

Ima, sigurno, hiljadu razloga zašto je „srpski Davos“ koristan, „svetski a naš“, ali ima i jedan jedini, borba protiv korupcije, jedan od razloga zbog kojih bilo to umesno od Dušana Vujovića ili ne, baš od njega, jeste u korenu zbog koja ćemo za nekih stotinak godina, izaći na ski-stazu kao ravnopravni, bez obzira što imamo pojedince u sportu koji mogu, ako ne sve, onda mnogo toga.

Udvojenost, duplost, paralelizam govora i činjenja, stvarnosti i „zlatnog doba“ truju, kao što se truju reke, kao što se gomila đubre, kao što se seku šume i i parkovi, dvojstvo je izvor nasilja, i politička scena zateže se na toj osnovici, jednostavnoj, razlici između istine i laži. I tu nema mnogo ideologije.

Dobro, znam da nismo Austrija, ni Švajcarska da biste se do „biznis foruma“ i do „srpskog Davosa“, popeli električnim automobilima, što bi sigurno i biznis učinilo bogatijim.

Nema korupcije do korupcije po zakonu, ugrađene u zakone. A ljudi su i dobri i zli, zato postoje institucije, da ponešto od te razmere regulišu. „Šta je tu sporno“, omiljeni upit Moćnih uz cimanje glavom kao „šta kažeš, šta pitaš, a“. Sve je tu sporno. Najviše ona jedna jedina stvar. „Dobar konj ima hiljadu mana, a loš samo jednu“ voleo je da Kaže Borislav Mihajlović Mihiz za predstavu, ne „pogledanu“ nego gledanu i viđenu.