Staklene đinđuve

U redu je, sada bar znam da ljudi u gradu i Republici zaista tako misle. Takvo je njihovo uverenje. U stvari, neznanje i strah su ono što vodi ovakvom divljanju, odavno je, naravno jasno da se u ludačkom urbanizmu ispoljio čitav politički kapacitet ljudi koji su „preuzeli odgovornost“. Samo koliko „Ušća“ treba da nastane da bi se nešto videlo, „jer da bi se nešto videlo za to je potrebna volja“. Ili koliko naših mrtvih treba da stigne odande, da bi se rat primetio. I da bi se stvorio koncenzus o nužnosti promene, pred peti oktobar.

Istovremeno, ako mi Nikola Samardžićdozvoli, razlog za njegovo odsustvovanje iz „Danasa“, pored njegovog obrazloženja koje proističe iz političke slike, u kojoj „Danas“ učestvuje, vidim i u neophodnoj uzaludnosti svake dramaturgije. Ili, mogu li sva naša „neću“, zaustaviti bilo koga kome se to može da ne počini sve ono što će generacije ispaštati, sred nemaštine i ružnoće. Jer, da je bar lepo da se nema, ili da je barem ne manje lepo, ili asketično, recimo, ili dostojanstveno. Ne, naše nemanje ima biti bahato i šareno, i nekoegzistentno, ima biti bludno, ima biti prosto i ima biti kako nikada niko nije imao. U tome će sasvim jasno pomoći nova generacija predsednika kompanija i menadžera. Jer, jadni naši političari, kako mislite da se borite sa novom vrednošću proisteklom iz vaše depolitizovanosti, a to je ona vrednost koju su, u „Insajderu“ demonstrirali mladi lavovi koji nastupaju u ime vlasnika i biznismena, koji se retko pojavljuju u javnosti. I lavice.

Tako jedan od „Deltinih“ „glodura“, kako se to kaže za glavne u medijima, lepo čovek rekao kako im ne pada na pomet da dođu pod udar zakona, jer ga oni lepo, ako ga većne donose, onda dobro poznaju, da bi mogli uvek sve „učiniti po zakonu“. Sve je po zakonu, apsolutno je sve po zakonu. A predstavnica mističnog vlasnika svega ostalog što nije u vlasništvu „Delte“, većonog drugog, koji je vlasnik i „Ušća“, kakav kostim, kakav ton, kakva odrešitost, kakva nezaustavljivost i kakva profesionalnost, „nisam se spremila na to pitanje da odgovorim“.

E pa nema toga što ovaj par, kakav par, ne bi savladao, kada nadležni zaista ne znaju šta imaju, kada oni misle, posle svega, da će im vlasnici učiniti uslugu što će se prostreti, rasuti po gradu, od Ušća do Autokomande. To ste voleli, to ste želeli, tome ste se divili, za to smo glasali. Ali, ako mislite da između radikalki koje kunu, i ovih glajsahtovanih dama koje „samo rade svoj posao“, kupuju i peglaju, „preuzimaju odgovornost“ za svoje gazde koji su ovde, ali daleko, koji su registrovani tamo, a impresioniraju svojim imetkom ovde, u tome je štos, postoji neka bitna razlika, varate se. Sve su one, kako bi to Borislav Pekićrekao u „Generalima, ili srodstvu po oružju“, sve su one zapravo u uniformama. I ne fermaju, da tako kažem, živu silu. Postoji samo uspeh i korist.

Nema te vode, te reke i toga broda, nema te prirode i te lepote koja će ih zaustaviti, boli njih što se Sava uliva u Dunav oduvek, boli njih što brodovi ječe kada ih potapaju, nema toga zvuka, ni toga glasa koji ih može zaustaviti. Da „odrade svoj posao“. Samo. One su nove vlasnice političkih i muških karijera po svim strankama. One su „šefovi marketinga“. And advertajzinga. One donose „benefit“. Tako kažu naše demokrate. Benefit. Po difoltu.

Stvarno, da li „segmenti“ i „strukture“ znaju šta rade, za koga rade, i protiv koga rade. Sve po zakonu. Da li je u pitanju beslovesnost ili korumpiranost, neznanje ili zla volja. Šta je prava priroda suicida, šta to vodi samouništenju. Ili, možda je lakše biti uveren, da neki ljudi, kritičari, kolumnisti, nemaju druga posla nego da zakeraju, da ne vide da je ipak sve drugačije nego što je nekad bilo.