Strah od slobode

Pa zamislite da od prvog januara sav ovaj silni svet koji evo i sada čeka ispred nemačkog konzulata, kao i pred drugim konzulatima, krene da putuje, pa da sazna kako je tamo.

Ne da ima informacije o svetu, već znanja o njemu.

Da može da upoređuje šta je tamo cena ljudskog života. I kakve su sve druge cene. Nije lako izaći iz svog sela. I zato ima onih koji nikako neće da izađu. Koji se plaše od mogućnosti da putuju. Koji se plaše od slobode. Zato su rešili da pokažu strancima kako to izgleda kada se dođe u njihovo selo.

Bilo na kom aerodromu da ste, naročito na onima gde presedate, naići ćete na naše ljude koji će vas obradovani i sa olakšanjem obavestiti da je let aviona za Beograd upravo na tom i tom gejtu. Punih ruku kesa, a šta će ljudi, sa olakšanjem će se ukotviti u gejtu, nastojeći da uspostave blizak odnos sa posadom aviona, koja će, opet, uvek među putnicima naići i na nekog poznatog, osloviti ga, pa će taj dobiti na važnosti među ostalima. Nije lako biti sam. I to se uči. Sa druge strane dugo, veoma dugo davane su nam poduke da je zločin i nasilje ono što se isplati. Da je sila način saobraćanja među ljudima.

Ono što vas prvo zapljusne kada izađete u svet jeste određena tišina, bez obzira na to koliko ljudi tu ima, da se ne viče i ne gura onaj ispred sebe, kao ni onaj iza vas. Nikada neću zaboraviti kako sam, kada sam devedeset i treće godine, preko „fereheđija“ otišla u „izdajničku“ posetu Parizu, kako sam sutradan ujutro ušavši u malu radnjicu za hleb i ostalo, počela da plačem na ljubazan pozdrav prodavačice, na njeno široko „Dobar dan“. Mir, ljubav i sloboda, i za to treba biti spreman.

E da do toga ne bi došlo, bez obzira na to što se time ne rešava sve, ali ovoga puta o tome nije reč, treba sprečiti, po svaku cenu, svako otvaranje i svaku mogućnost da se zemlja otvori prema „drugima“. Arogancija i inferiornost, to je ono što se utiskivalo u kulturni model za naše ljude. To je ono u čemu se raslo, i odgovor na pitanje koje postavljaju mnogi kako je moguće da tako obučen mlad čovek, sve sa minđušom u ušima, ima neodoljivu potrebu da se istrese nad svakom „drugošću“.

Pitam mog prijatelja Jovana Ćirilova da li se dobro sećam da onda, sedamdesetih, kada je govorio na poslednjem kongresu partije o pravima homoseksualaca, nije bilo takve mržnje i takvog pogroma, dobro se sećam, a na pitanje kako i zašto, on mi odgovara da je u to vreme još uvek postojao odnos prema fašizmu, da je još uvek bilo jasno da je to najveće od svih zala.

Nikakvi razgovori, pogotovo na televiziji, koja mrtva-hladna, javni servis, kaže, u liku voditeljice, da je Francuz „prebijen u tuči“, te posle, još jednom, posle dvadeset godina reciklira „istinu obuhvaćenu sa svih strana“. U onim istim emisijama u kojima su se već toliko puta izgovorile iste reči sa „jedne“ ili „druge“ strane, od istih likova koji su te iste tekstove, kao na primer, da se ima ćutati pred Nedićem, već izgovorili, i očitio nemaju nikakvu odgovornost za posledice koje se valjaju ulicama, sav taj otpad relativizacije i dalje stvara haos kao osnovicu svakog fašizma. Utisci, a ne činjenice, govor iz opšte atmosfere, i dalje otvaraju iracionalno koje je, opet, temelj divljanja i nasilja.

Mnogo toga od svega naučenog, poznatog, prepoznatljivog videli smo kako se ponovo igra u stvarnosti. Koja, pak, za mnogo ljudi ne postoji. Zato što prethodno ne da nije osuđeno, nego nije ni artikulisano, nije ni fiksirano, ni kontekstualizirano. Nije osvešćeno, nije ni hronološki složeno.

Sve je to jedna ista vremenska zona na području jedne stalne reteritorijalizacije. U kojoj se etničko čišćenje primenjuje nad strancima.

Na pitanje jednog građanina „odakle im motke“, „kako im se samo motke nađu u rukama“, odgovor je jasan, čistači su organizovani, oni ne daju da iko u selo uđe ili iz njega izađe. Pa što bi ova sredina mogla biti otvorena, za šta ima i biografije i uslova, pre svega u svome antifašizmu kada „političke elite“ neprekidno teže njenoj feudalizaciji, uprkos istoriji.

Ko ne veruje da poetika i filozofija prethode stvarnosti sada ima priliku da vidi koje su konsekvence neprihvatanja „Filozofije palanke“ Radomira Konstantinovića kao kulturnog modela, kako se posledice tog neprihvatanja sada igraju u stvarnosti, u daljem odbitku od slobode. I u smrti, upravo čujem da Bris Taton nije preživeo.