Studija slučaja: Čija je budućnost

Svuda oko nas mlade žene i devojke, ne, nisam mogla razlikovati Albanku od Srpkinje. U toj kući je sada naslednik, Dren Malići, poznat beogradskoj javnosti po likovnom radu na kome je Adem Jašari prikazan kao Elvis Prisli, radu potrganom na sprečenoj izložbi „Odstupanje“ u galeriji „Kontekst“, 2008. kada se zbio događaj saradnje desnice i policije (bilo ih je zajedno i mnogo ispred galerije u Centru za kulturu Stari Grad). Ista je galerija, nakon „podele plena“ u institucijama Beograda, negde odmah posle 2008. godine, preoblikovana, i pretvorena u „Parobrod“, dok je Dren Malići u porodičnoj kući u Prištini, restaurirajući prostor, otvorio kulturni centar, „M“ ga zovu. U tom prostoru, „Klubu M“ vođen je razgovor o izložbi „Pertej“ koja je 1997. u Beogradu značila otvaranje prostora kosovskoj umetničkoj sceni, koji je i otvorila, snažno i sa velikim odjekom, zato što je bila koncipirana bez „ključa“ i na osnovu umetničkih dometa Maksuta Vezgišija, Sokolja Bećirija, Iljira Bajrija, Mehmeta Behljulija, u selekciji Škeljzena Malićija, izložba čiji je nosilac bio tada slobodni i samoorganizovani kulturni centar „Dodona“, poznat i po radu i inicijativnosti Faruka Begolija. Kustosi izložbe koja donosi autorski pogled na likovnu scenu u novim postjugoslovenskim državama, a čiju pripremu najavljujemo i ovom „Studijom slučaja Pertej“, ali i njihovim novim seminarima i diskusijama ove jeseni u Beogradu, su Vida Knežević i Marko Miletić, nekada urednici pomenute izložbe „Odstupanje“, koja je sprečena, neviđena i neuviđena u galeriji „Kontekst“ u Beogradu 2008.

Ambicija čitavog poduhvata da se ispolji i učini vidljivijom scena umetničke saradnje Prištine i Beograda, i u kontekstu saradnje „u regionu“, dok teče razgovor sa učesnicima i svedocima, te raport Jetona Neziraja o istorijski bližim zajedničkim ostvarenjima i delovanjima, počinje da biva sve jasnije da to što smo svi zajedno uradili jeste, u stvari, ono što bi Radomir Konstantinović formulisao kao marginalnost, ili alternativa, koja vremenom postaje transverzalnim putem. I dominantnim u odnosu na rad institucija, državnih.

U Prištinu smo krenuli posle „Studije slučaja Pertej“ u Czkdu u Beogradu (analiza i koncept Majlinda Hodža i Luna Đorđević), svi zajedno, i mi, i učesnici seminara i radionica, te se sledećeg dana našli ispred kulturnog centra „Dodona“, koji je upravo u renoviranju. A prethodno, kao i uvek kada se u tom kraju Prištine nalazimo, odlazimo do kuće u kojoj danas niko ne stanuje, ubijenog advokata za ljudska prava i aktiviste Bajrama Keljmendija, i njegovih sinova, oba ubijena 1999. godine. Sin je imao pucati u oca, a otac u sina.

Dakle, sociološkinja Linda Gusia vodi nas po značajnim toponimima Prištine. Mladi su ljudi u koloni, ima ih odasvud, ne samo iz Srbije, koji nikada u Prištini nisu bili. A ja sam valjda sa najdužim pamćenjem. Škeljzen Malići i ja, dosetili smo se mogućeg značaja ovog „projekta“ „Pertej/Beyond/Preko 20 godina“, i dvadesetogodišnjice izložbe „Pertej“ 1997. godine, na izložbi savremene umetnosti u Prištini kustosa Erzena Školjolija, dok je Sokolj Bećiri ulazio na vrata. Upravo je bila izašla knjiga Škeljzenovog intervjua sa Sokoljem, dok je u galeriji postavljena slika Sokoljeva, nezaboravna, i nekako definitivna „Mrtvi devetogodišnji dečak prekinutog vrata“, 2000. godine.

U Prištini 1991. bila sam dan posle šešeljevskog prebijanja na smrt četrnaestogodišnjeg dečaka.

U toj „I Popullit“ je i Sokoljev rad, fotografija, 2002. „U ime naroda“ – nemački vojnici čuvaju spomenike narodnih heroja Bora i Ramiza. „Sam sam, tone sve u farisejstvo, nije život što i poljem preći“ (Šekspir,“Hamlet“, Pasternak).

Po dolasku u Prištinu večerali smo u restoranu „Tifani“. Na zidu su Sokoljeve grafike, crne iz 1990. godine, Sokoljevi „Kapričosi“. Sokolj u Peći 1999. godine izvodi obimne radove oslobađanja dece od straha, farba bunkere u roze, stepenice ruševina u vedre boje, svojevrsne hermenautičke igre (Bogdan Bogdanović).

I srazmerno svemu tome što umetnik i čovek može saznati, iskusiti, doživeti i anticipirati i na osnovu svega toga zaključiti i učiniti da bi uzviknuo ono što misli o svetu koji je bio i koji jeste, i o ljudima i ljudskosti, i o umetnosti u tom svetu, Sokolj od svog ateljea u Peći pravi kafić, osnovni „produkt“ baših egzistencija i privreda. Bila sam u tom prostoru u Peći pre nekoliko godina, a povodom nekog interetničkog i interreligioznog skupa u organizaciji „Duše Evrope“, i pričali smo do dugo u noć, mada je najbolje bilo da ćutim i da gledam Sokoljeve slike na zidovima kafića. „Sit svega toga ostavio sve bih, kada ljubav time napustio ne bih.“ (Šekspir, sonet)

I nalazimo se u Prištini u naselju Vranjevci, iznad grada. To brdo se danas zove „Kodra e trimave“, Brdo hrabrih. Alternativna nastava je počela nekoliko meseci nakon što su učenici i studenti izbačeni iz objekata (septembar/oktobar 1991. godine) u drugom polugođu, dakle od januara/februara 1992. godine.

Škola pred kojom se nalazimo, škola „Ivo Lola Ribar“ bila je jedan od centara alternativnog obrazovanja na Kosovu. Obrazovanja za državnost i budućnost. Kako stojimo i slušamo Lindu Gusiju koja pripoveda, čujem momka iza sebe, jednog od nas „posetilaca“ koji je prvi put na Kosovu kako kaže devojci „Vidiš, šta su ljudi ovde imali, vidiš šta treba da radimo“.

Tokom razgovora o „Perteju 1997“ u „klubu M“ mislim kako bi bilo da se upravo objekti alternativne nastave rekonstruišu i svedoče. I škola „Ivo Lola Ribar“. Sasvim je logično i tačno da je alternativna nastava nastala u instituciji toga imena.

Idemo do novog kulturnog centra „Termokis“. Ogromna hala u pustom polju usred vladinih zgrada. Spolja oblepljena plakatima, kao kakva velika iskreirana kocka. Prvo skvotirana, za umetnost prisvojena i sa pravom okupirana, a onda institucionalizirana, za sada još uvek bez grejanja, stecište je mladih hrabrih ljudi koji hoće da kažu to što imaju i što su naumili. Veliki, visoki prostor, svetlo sa svih strana, na zidovima izložba o nastanku „Termokisa“, fotografije, dokumenti. Kroz prostor i vreme ovog novog kulturnog i umetničkog centra „vodi“ nas Rozafa Malići, diplomirala je u maju, i bacila se, sa kolegama, u izgradnju nove alternativne institucije.

I sada, idemo da vidimo novi kulturni centar u Prištini – u prostor u kojem se već nalazi televizija Klan Kosova. Škeljzen Malići, koji nas sprovodi kroz ovo spektakularno zdanje na obodima Prištine, kaže da će njegovo ime definitivno opredeliti bord sponzora i plan programa. Još uvek je u izgradnji, sve je od drveta, a plafoni prekriveni smesom grančica, što će omogućiti odličan zvuk. Pokretna gledališta, galerijski prostor, tehnika, garderobe, sve prostrano i emancipovano dizajnirano. Sređuju se pristupni putevi i radi veliko parkiralište za posetioce. Impresivno izgleda, zaista. Udruživanje javnog i privatnog novca. No, trebaće tu veliko programsko umeće da se umetnička produkcija usaglasi sa koncertima i drugim programima koji ovaj prostor mogu učiniti samoodrživim. Kao i država u nastajanju. No, to je jedna varijanta za budućnost, divim se Škeljzenu da se još jednom u životu poduhvatio novih modela u novoj stvarnosti. Možda je to u stanju i zbog prošlosti, od „Dodone“ i „Perteja“, rata, poraća, alternativne nastave, knjiga, prevoda, roditelja i naslednika. Svi smo mi ono čega se sećamo.

Međutim, ono što je važno da postoji, da ga ima, jeste „Termokis“, grupa ljudi snažne potrebe da artikuliše svoje vreme. To je onaj put, paralelni, koji će jednom biti transverzalnim.

Zato mi se finalni razgovor o „Perteju“ 1997. godine, u Drenovom „Klubu M“ čini odlično strukturiranim – osamdesete, devedesete, do dana današnjeg. Pitam mladu koleginicu i saputnicu kakav je njen doživljaj toga rezimea, a ona kaže da joj treba vremena da „obradi“ sva ova saznanja, potpuno nova. Nije lako, ali toliko iskustva je sakupljeno, mnogo toga je uništeno, ali i stvoreno, kontinuitet postoji i budućnost zavisi i od toga koliko ga vidimo. Besa Luci i Majlinda Hodža, sa svojim kolegama i koleginicama iz „Kosovo 2.0“ (Genta, Kendresa, i mnogi drugi), zahvaljujući čijoj angažovanosti smo nas trideset iz takozvanog regiona uspeli da doživimo sumu prošlosti i iskustava Prištine, jesu kontinuitet i budućnost uzajamne saradnje i stvaralaštva. Neposredno sam se uverila da postoji već snažno uzajamno razumevanje, što verovatno ide na živce postojećim dominantnim i političkim elitama u takozvanom regionu. Postoje oni koji dokidaju reč „region“, i reč „projekat“, koji se suštinski i stvarno bave resursima prošlosti, i ne samo propisane srednjevekovne, već moderne. Budućnost je njihova, a za tu budućnost se moramo svi boriti.